Na kraju balade...

ADAPTACIJA Rostanovog "Sirana de Beržeraka" (premijerno izvedenog u Parizu 1897) je, u režiji Ivana Vukovića i dramaturgiji Moline Udovički Fotez i Slobodana Obradovića, pomerila ovu "herojsku komediju" o neuzvraćenoj ljubavi ka efektu teatralizacije. Kao pozorište u pozorištu, svim akterima je dozvoljeno da učitaju u svoju ulogu i otklon od realizma. Tako, Sirano (Miloš Đorđević) stavlja i skida svoj slavni nos (zbog koga smatra da je ružan, pa postaje i neostvaren) u funkciji svojih pojava, kao glumac u nekom putujućem teatru i kao lik koji igra, Sirano de Beržerak.

Najzanimljivija uloga je, zapravo, data Goranu Jevtiću (Ragno), kao nekom Pantaloneu u svojevrsnoj komediji del arte, na šta se, na kraju, sveo ovaj "Sirano". Izuzetan u svim datim likovima (igra još i Građanina, i Sestru Klaru), Jevtić je odličan, zanimljiv i vrlo zabavan. Za razliku od njega, većina ostalih aktera deluje nategnuto u zadatku koji im je dat - da igraju po nekoliko uloga. Kao Giš, Dečak i Sestra Sara, Nikola Vujović, uvek precizan i vrlo ekspresivan glumac, delovao je nedefinisano i pomalo dezorijentisano. U sceni kada, degutantno razgolićen, treba da odigra i neobičan karakter, izazivao je nelagodu kod onih koji ga zaista cene kao izuzetnog umetnika. Sonja Knežević (Družbenica, Sestra Marta, Gđa Kiži, Paž, Kuvarski pomoćnik, Prvi kadet) učinila je maksimalan napor da bude raznovrsna i dinamična, i to joj je i uspelo. No, taj koncept je bitno uprostio majstorstvo Rostanovih likova, zbog kojih je ovaj komad kada je praizveden u Parizu, na istoj sceni odigran pet stotina puta u kontinuitetu... Suzana Lukić (Roksana) i Uroš Jakovljević (Kristijan) su zadržali nevinost zaljubljenih, bez obzira na to što su ljubavne izjave Roksani, zapravo, Siranove... Zoran Ćosić, Andreja Maričić, Zorana Bećić Đorđević i Milo Lekić su, u različitim likovima, povremeno bili zamorni i nisu uvek imali scenski zadatak.

U scenografiji Marije Kalabić (ne mnogo maštovitoj, ali ipak znakovitoj za "igru u igri") i zanimljivim kostimima Olge Mrđenović, Vukovićev "Sirano" je više uskratio nego dao šansu Milošu Đorđeviću da izrazi sve svoje, inače znatne, glumačke moći. Ono što Sirano od Beržeraka jeste, blistavi duh u neuglednom pakovanju, poljuljanog samopouzdanja, ali sa junačkim srcem, samoironičan i autodestruktivan, nije bio u ovom čitanju Rostanovog remek-dela.

A možda je vreme da ga neko ubuduće ponovo protumači, bez nasilnih skretanja u eklektičko, kao junaka i novog doba, što Sirano, svakako, može da bude.