Dve decenije od smrti Aleksandra Ace Popovića: Kapa dole velikom majstoru

RADIO je kao asfalter, moler i staklorezac. Pričao je o svom buržujskom poreklu i golootočkoj prošlosti, ostajući do poslednjeg dana ubeđeni - komunista. Priznanja su ga i sustizala i zaobilazila, a u njih se može svrstati i činjenica da su se njegovim komadima otvarale nove teatarske scene i nove stranice pozorišne istorije.

Ovih dana u Ateljeu 212 premijerno će biti izvedeno jedno od njegovih najpoznatijih dela “Mrešćenje šarana” (režija Milan Nešković), i to u godini kada obeležavamo dve decenije od smrti njegovog autora, jednog od naših najvećih dramskih pisaca, Aleksandra Popovića.

- Rođen sam 1929. godine, 20. novembra, u Ulici Prote Mateje. Učio sam osnovnu školu, tada se zvala “Car Uroš”. Posle sam pohađao Treću mušku gimnaziju, danas je to Osma, u njoj sam i maturirao. Nikada studirao nisam, nisam čak ni pokušavao. Sticajem okolnosti, odmah posle škole zaglavio sam Goli otok. Po povratku, bio sam tri godine pod režimom građanske smrti, a Duško Radović, koji je bio moj prijatelj i pre i posle Golog otoka, i znao da pišem, prvi me je pozvao. Morao sam iznova da krenem. Toliko sam pisao i toliko me je bilo po teatrima da su me po novinama nazivali Šivom sa 18 ruku - govorio je o svom životu znameniti pisac.

A “Šiva sa 18 ruku” ili “srpski Jonesko” (kako su češće zvali našeg pisca farse i apsurda) napisao je pedesetak pozorišnih drama (među njima jedanaest za decu), kao i TV serije: “Ceo život za godinu dana”, “Rađanje radnog naroda” i “Vagu za tačno merenje”. Njegov “Razvojni put Bore Šnajdera” proglašen je za najbolju savremenu dramu (od 1945. godine), ali još mnogi piščevi naslovi mogli bi da konkurišu za ovo laskavo priznanje. Aca Popović ostao je upamćen kao pronicljivi posmatrač velegrada i njegovog stanovništva na periferiji, širokog spektra ljudskih karaktera, polusveta čiji je jezik specifičan i kolokvijalan - što će se pokazati kao jedna od najmarkantnijih osobenosti Popovićevog dela.

Na velika pozorišna vrata ušao je decembra 1964. godine, kada je u Atelju 212 izvedena farsa “Ljubinko i Desanka”, u režiji Radeta Markovića. Do tada je srpska drama, kako beleži Radomir Putnik, tekući život posmatrala pomoću alegorija, dok Popović prenebregava sva do tada važeća pravila, i alegorija ustupa mesto aluziji. Njegovi junaci su lovci u mutnom, snalažljivi i nesnalažljivi, lukavi i dobrodušni, osobeni po svom amoralnom vitalizmu. Posle dramskog prvenca, ređaju se imena njegovih antologijskih drama poput “Čarape od sto petlji”, “Razvojnog puta Bore Šnajdera”, “Smrtonosne motoristike”, “Mrešćenja šarana”, “Bele kafe”, predstava “Tamna je noć”, “Čarlama, zbogom”, “Baš-bunar”, “Noćna frajla”...

Ali piščeva karijera nije tekla tako glatko kao što se danas nekom neupućenom pozorišnom gledaocu može da učini. Posle predstave “KaPe dole”, zaćutao je kao nepodoban - trinaest narednih godina. Povratak se desio upravo s “Mrešćenjem šarana”: 1984. godine ova predstava u postavci Dejana Mijača otvorila je Zvezdara teatar. Zanimljivo je i da je s njegovom “Čarapom” zatvorena stara sala Ateljea 212, a s “Ljubinkom i Desankom” otvorena nova.

- Komad mi se učinio baš zgodan za otvaranje “Zvezdare”, već i zbog svoje predistorije - sve što je zabranjeno i na neki način proskribovano od Saveza komunista, narodu je zanimljivo. Tako je i bilo, predstava je pobudula ogromno interesovanje - prisećao se Dejan Mijač.

Čovek koji je živeo u pozorištu i za pozorište, umro je nenadano, 9. oktobra 1996. godine. Samo dan ranije prisustvovao je premijeri svog komada “Ljubinko i Desanka” u Ateljeu, a iste večeri stigao da pogleda u Zvezdara teatru reprizu drame “Baš-bunar”. Smrti se nije nadao, ali ju je očekivao. Dve godine pre odlaska sa životne scene, izjavio je:

- Da imam dvadeset pet godina i da imam ovu pamet, ja bih verovatno drukčije gledao na dane koji dolaze. A imam šezdeset i pet... Nemam vremena. Ja ću i umreti u ovom haosu. Lakše bih umro pre deset godina. Zbilja ću otići, onako, sa gorkim jednim ukusom... Ne umem više ni da se osmehnem. Sustiglo me, sve me sustiglo. Nemam više ni zabluda.

Smrtonosne motoristike

NAROD

- JA ne umem da se distanciram. Kažu, mnogo je gadan ovaj narod, a ja ih zapitam, kome vi pripadate? Ako su oni gadni i ja sam gadan. Ja nosim deo svega toga što oni nose. Samo što ja ulažem napor da to prevaziđem, koliko mogu i koliko mi se da... - govorio je naš pisac.

NI VILE, NI VIKENDICE

- VELIKI pisac Aleksandra Popović umro je u sirotinji, na koju se još za vreme okupacije navikao. Nije ostavio za sobom ni vile ni vikendice, ni raskošne stanove, ni knjižice po bankama. Od njegovih minusa u banci ni najveći čarobnjak neće moći da stvori fond za mlade pisce njegovog imena - zapisao je povodom piščeve smrti Jovan Ćirilov.