Peđa Trajković: Pesme u krivom ogledalu

MOJA misija je da razgalim i nasmejem čitaoce. Siguran sam da je humor glavni stub na koji se oslanja književnost za decu, a naročito poezija. Imao sam, uostalom, na koga da se ugledam. Takav pristup negovali su “majstori” koji su me uvukli u ovu “igru”, Duško Radović i Ršumović. Pritom, mislim da svojim humorom ukazujem i veliko poštovanje deci jer ih stavljam u istu intelektualnu ravan sa odraslima, što ona brzo osete i veoma pozitivno reaguju na to.

Ovo u razgovoru za “Novosti” ističe Peđa Trajković (1956), kome je ugledna nagrada “Gordana Brajović” pripala za nesvakidašnje duhovitu i “otkačenu” knjigu pesama “Svakog petka, utorkom u sredu”, u izdanju Zmajevih dečjih igara.

* Iz pesme u pesmu u ovoj knjizi menjaju se ritam i metrika, smenjuju se rime i slobodni stihovi...

- Završio sam ekonomski fakultet i da sam hteo mogao sam da budem knjigovođa i upisujem podatke u išpartane kolone. Bolje bih prošao finansijski, to je sigurno. Ja sam, međutim, izabrao da se igram, a kada to činim, ne pristajem ni na kakva pravila i ograničenja - pišem onako kako me to ponese i zabavlja, a računam da onda zabavlja i čitaoce. Ipak, mislim da sam i tim takvim “zbrdasdolisanim” stilom postao prilično prepoznatljiv, što pokazuje da duh nadvladava formu.

* Na izuzetno maštovit način predstavili ste u zbirci Veliki prasak, Ajnštajnovu teoriju relativiteta, Darvinovu teoriju, Kolumbovo otkriće Amerike...

- Nonsens i apsurd su područje gde se ja najugodnije osećam i najbolje snalazim. “Velike istine” su naprosto idealne za posmatranje u mom krivom ogledalu i za blesava poigravanja. S druge strane, volim da u svoje pesme ubacujem mrvice sadržaja, kao i termine, koji prevazilaze uzrast mojih čitalaca, što će ih naterati da od roditelja, ili iz enciklopedije, sa “Gugla”, uostalom, potraže odgovore i prošire svoje znanje.

* U kojoj meri dečji pisci moraju da se prilagođavaju novim tehnologijama koje mališani lako i rado prihvataju?

- Moj odgovor je sto odsto. Koliko god da nama piscima to nije pravo (?), moramo se u trenutku prilagođavati, inače ćemo izgubiti i to malo čitalaca koji nas prate. Ja sam se oduvek poštapao svim medijskim sredstvima, da lepu pisanu reč učinim snažnijom, efektnijom i atraktivnijom: crtežom, animacijom, muzikom, pozorišnom scenom, radijom, televizijom... Internet nije prepreka, već šansa za popularizaciju književnosti. Evo, ja već nekoliko godina, uz veliku pomoć najboljih stvaralaca za decu koji pišu na ovom jeziku, uređujem i ilustrujem elektronski književni časopis za decu i mlade “Slova na struju”. Osnovni cilj nam je - iskoristiti sve prednosti digitalne revolucije, ali ne podleći površnosti i bleštavom sladunjavom kiču karakterističnom za savremenu internet pop-kulturu, već, sačuvati tekovine, vrednosti i principe iz zlatnog (Duškovog) doba srpskih književnih časopisa za decu, na kojima nam je zavidela cela Evropa.

TINEJDžERI BEZ PODRŠKE

MALIŠANI su, uglavnom, revnosni čitaoci. Zašto se sa odrastanjem često gubi interesovanje za knjigu?

- Problem nastaje kad dostignu tinejdžerski, prirodno buntovnički uzrast, a društvo uopšte nema mehanizam da ih privoli knjizi: lektira im je dosadna, nastavnici su poniženi i kao takvi lišeni mogućnosti da iskažu i minimalni entuzijazam; u ustanovama kulture rade potpuno nezaineteresovani činovnici, pisci su skrajnuti na margine društvenog života a mediji ih bombarduju sistemom vrednosti u kom su prostakluk, bahatost i neobrazovanje vrline par ekselans. Ali, čak i u takvim uslovima, posledice ne bi bile tako katastrofalne, da već četvrt veka naši najpametniji mladi ljudi, znači oni koji po pravilu vole da čitaju, beže iz ove zemlje.