Burne decenije Boljšog teatra

MOSKVA - OD STALNOG DOPISNIKA

O RUSKOM "hramu baleta i opere", čuvenom Boljšom teatru, uskoro bi trebalo da se pojavi vrlo zanimljiva knjiga poznatog muzikologa i pisca Solomona Mojsejeviča Volkova (72) "Nova istorija Boljšog teatra: kultura i politika". Rukopis od 550 stranica je već gotov i sada se vode pregovori sa izdavačima. Povodom 240-godišnjice Boljšog teatra 28. marta, Volkov je u Moskvi predstavio rukopis te knjige koju je pre pet godina naručilo rukovodstvo tog teatra. U Boljšoju su smatrali da Volkov može da opiše duh tadašnjeg vremena i da ujedno tekst bude zanimljiv čitaocima. Poklopile su se želje, jer je i autor hteo da napiše "neuobičajenu istoriju o međusobnom prožimanju umetnosti i politike na sceni Boljšog teatra".

Volkov je inače emigrirao 1976. iz SSSR-a u SAD i mnogi ga doživljavaju kao američkog muzičkog kritičara jer se on tako i predstavlja. Napisao je knjigu o kompozitoru Dmitriju Šostakoviču, koja je u sovjetsko vreme izazvala brojne polemike. Od ostalih njegovih knjiga u Rusiji bili su najčitaniji "Dijalozi sa Josifom Brodskim", u kojima su autentični razgovori sa čuvenim pesnikom.

Na predstavljanju rukopisa Volkov je rekao da će njegova knjiga pripadati žanru "političke istorije Boljšog teatra".

- Kategorički sam protiv tvrdnji da su politika i umetnost nespojivi - kazao je Volkov.

Posebnu pažnju posvetio je ulozi sovjetskih vođa u istoriji ovog teatra. Naravno, posebno mesto je dobio Josif Vasirionovič Staljin, koji se lično mešao u biranje i smenjivanje muzičkih rukovodilaca teatra. Mnogim čitaocima će verovatno biti najzanimljiviji baš taj deo knjige. Iako nije naveo njihova imena, Volkov tvrdi da su dvojica administrativnih rukovodilaca Boljšog teatra u vreme vladavine Staljina bili streljani.

Od svih direktora teatra, Volkov posebno hvali kompozitora Mihaila Ivanoviča Čulakija, koji je bio na čelu Boljšog teatra od 1955. do 1970. i bio dobitnik čak tri Staljinove premije. Njegova zasluga je što je uspeo da ubedi državno rukovodstvo da je veoma važno da Boljšoj što češće nastupa u inostranstvu. Drugi direktor koji će se pamtiti je Genadij Iksanov, koji je zaslužan za veliku rekonstrukciju zgrade.

Mlađim čitaocima će biti interesantno i to što Volkov dokumentovano dokazuje da je Boljšoj dva puta bio pred opasnošću zatvaranja. Prvi put je to bilo u vreme Lenjina, dvadesetih godina prošlog veka, a interesantno je da je protiv zatvaranja teatra bio Staljin... Drugi put Boljšoj se našao u opasnosti tokom devedesetih godina, kada su njegovo rukovodstvo hteli da drže u šaci tadašnji mafijaši.

U poslednjem delu rukopisa su i skandali koji su se događali u Boljšom teatru poslednjih godina, poput onoga kada je 2013. bačena kiselina u lice rukovodiocu Baleta Sergeju Filinu, koji je napadnut na povratku iz teatra. Organizator napada bio je solista Baleta Pavel Dmitričenko.

Sadašnji generalni direktor Vladimir Urin je svestan da će Volkovljeva knjiga izazvati polemike "jer o istoriji uvek ima različitih mišljenja koja su često protivrečna". Za razliku od sovjetskih vremena, po Urinovom kazivanju, koji je na čelu Boljšog teatra od leta 2013, zasad nije bilo nikakvih direktiva sa vrha.

- Iz Ministarstva kulture, vlade ili predsedničke administracije nije bilo nikakvih naredbi oko pravljenja repertoara. U teatru postoji unutrašnja cenzura šta uzimati i koga pozivati, jer je Boljšoj prvi nacionalni teatar zemlje. Zbog toga ono što je na repertoaru mora biti prvorazredno - objasnio je Urin. On je dodao da u Boljšom teatru radi oko tri hiljade ljudi. Iako je zbog ekonomske krize smanjen budžet teatra za deset odsto, Boljšoj funkcioniše normalno.

POŽARI I BOMBE

Istorija Boljšog teatra počinje od Jekaterine Velike. Ona je potpisala dokument kojim se moskovski gubernator i knez Pjotar Urusov obavezao da svojim novcem napravi teatar. Na početku se zvao Petrovski, jer je izlazio na ulicu Petrovka, a na njegovoj sceni su bili ne samo opera i balet nego i drame. Ali 1805. ga je uništio požar, pa su se predstave davale u zgradi privremenog teatra na Arbatu. Tek 1825. na starom mestu je otkriven novi teatar, napravljen po projektu poznatog arhitekte Osipa Bovea, i od tada se zove Boljšoj. Bio je drugi po veličini u Evropi, odmah posle milanske Skale, ali ga je ponovo uništio požar 1853. Srećom, brzo je popravljen i počeo je da radi u avgustu 1856. Za vreme rata 1941. na Boljšoj je pala bomba, ali već 1943. sve je bilo popravljeno.

STALjIN VOLEO OPERU

I u teškim vremenima Boljšoj teatar je uvek imao podršku Kremlja. Staljin je voleo operu i dolazio je da gleda tadašnje operske zvezde. Posebno je voleo "Kneza Igora", zatim "Borisa Godunova" i "Pikovu damu". Tadašnje zvezde su maštale da nastupaju pred Staljinom, koji je insistirao da članovi tog nacionalnog teatra imaju visoke plate i velikodušno ih je nagrađivao ordenjem. Mnoge tadašnje zvezde dobile su po nekoliko Staljinovih premija.

Galjina Višnjevska je pričala da je nekoliko puta pevala pred Staljinom. Ona je tvrdila da se Staljin nije razumeo u muziku kako su ga hvalili. Ljubimac "velikog vođe" bio je Maksim Mihajlov, koji je pevao u ulozi Ivana Susanjina u Glinkinoj operi "Život za cara".