Vuksanović: Pošten čovek je danas ružno pače

ANTOLOGIJSKA edicija “Deset vekova srpske književnosti”, koju objavljuje Izdavački centar Matice srpske, stigla je ovog proleća do sedmog kola u deset knjiga. Posle sedam godina rada, pred čitaocima su 72 knjige, na tridesetak hiljada stranica, u svečanoj opremi, koje iz različitih epoha izdvajaju glavne književne primere, od Svetog Save do danas.

- Ko hoće na dalek put ne zna dokle će da stigne. Ni mi na početku nismo znali koliko nas prepreka sačekuje - kaže za “Novosti” akademik Miro Vuksanović, glavni urednik edicije. - Nemamo stalno zaposlenih, ali uredno izmirujemo sve obaveze za autorska prava i poslove do izlaska knjige. Kada su nas napali, spolja i iznutra, pokrenuo se stari nemilosrdni inat. Takav dodatak je bio važan onima koji su se kolebali i sumnjali. Vaš sagovornik je bio obeležen na način koji nije ugodan. Ometanje je naša prirodna pojava.

* Kako ste stigli do sedmog kola?

- Mnogo lakše no što smo mislili, jer je dostina bila protiv nas. Od toga gotovo da nema bolje prilike za pobedu ako se unapred ne pristane na nešto drugo. Naša edicija izlazi redovno i bez zapomaganja. Međutim, danas je normalno postalo nenormalno. Zato nas opominju “zbog brzine” i oni što su na redu sa svojim knjigama. Mučimo se i sa greškama u ranijim izdanjima, pošto se omaške vrlo uspešno razmnožavaju. Imamo samo ponekog pisca čije su knjige autentične. Kritička izdanja su rariteti.

* Kakve primedbe su upućivane ovoj ediciji?

- Ljudi iz nevladinih kvadrata odapeli su dojave da su vekovne antologije anahrone i jedna skroz štetna stvar. U našem poslu videli su deseterac, povelje i žitija kao nacionalističko kamenje o vratu. Romantičarske pesnike su proglasili za nagoveštaj genocida. Za pripovedače i romanopisce starog kova smislili su imenice koje ne izgovara pristojan svet. Za svakoga ko voli Vuka, Njegoša i ostale Andriće našli su svilene gajtane koje i sad pritežu. Hrvati su groknuli, složno i preteći, u isti glas, sa desetina mesta, što smo uvrstili i pisce starog Dubrovnika kao dokaz negdašnje istorijske i jezičke zajednice. Naterali su da kmekne i poneki dukljanski glas. Kad smo išli u goste, pitali su domaćini Srbi koliko imamo “njihovih”. Navikli na ono “po ključu”.

* Šta vas je posebno iznenadilo?

- Kažu da je višedimenzijalni intelektualac u svojoj namenskoj knjizi napisao da nismo objavili što jesmo objavili, da u knjigama nije ono što jeste. On to onako, negleduš, po navici dok je bio dvorski činovnik, širi netačnosti a mladež starež prepisuju i veruju. Najviše prigovaraju što nismo imenovali ceo dvadeseti vek, što nismo zatvorili spisak pisaca, što smo jasno naznačili i drugu seriju koja će biti jednako antologijska kao prva. Uzalud, svi vole da što pre vide svoja imena i naslove svojih miljenika. To je razumljivo, ali ljudi koji, recimo, proučavaju četrnaest godina srpske književnosti ne mogu sagledati hiljadugodišnji antologijski zahvat.

* Kakvo je interesovanje za ove knjige?

- U svakom tomu štampamo pravila o svom radu, naslove 120 knjiga u prvoj seriji, podatke o prethodnim kolima, imena priređivača i najavu druge serije koja će imati osamdesetak naslova. Knjige se oblikuju po istom modelu, naučnom, ali “i za đake i za naučenjake”. Na povoljnu ponudu svim gimnazijama u Srbiji ama baš niko nije odgovorio. Škole nemaju novac za knjige. Biblioteke uglavnom čekaju otkup Ministarstva, jer su prigušene besparicom i tenderisanjem. Katedre za srpsku književnost postupaju različito, a pretežno uzdržano. I tamo su prazni novčanici za knjižnice. Jedino su stalni pretplatnici stalni. Dosta njih ediciju šalju svojoj deci u druge zemlje. Tako, a knjiga iz prva dva kola više nema.

* Šta sve to govori o odnosu srpskog društva prema vrhunskoj književnosti i čitanju najboljih pisaca, obrazovanju?

- Književnost višeg reda nije u modi. Pisci su skrajnuti ako nisu političari ili kolumnisti, što mu dođe isto. Školska lektira je suvišna pojava i tek je prekrila nastavno dno, providi se. Na studijama je po bolonjskom ili srodnom izumu zabranjeno čitanje obilatih knjiga kao što jesu “Rat i mir” i ostali “Jadnici”. Čuvaju studente književnosti od velikog broja stranica, a oni, kada diplomiraju, čitaju đačke radove što su ih roditelji napisali ili su “skinuti sa neta”. Zaboravili su političari da je književnost glavni čuvar maternjeg jezika. Ne gledaju deca otvorene knjige u očevim rukama. Omladina se služi kosturskim jezikom. Krug je sklopljen. Vrata za tuđe reči su širom otvorena.

* Nedavno je predsednik SANU upozorio da se u Srbiji neguje estetika beznađa, a Akademija je iznela poražavajući podatak da se doktorati plagiraju, diplome kupuju...

- Fino smišljen izraz akademika Vladimira Kostića “estetika beznađa” označava nameran izgovor za nerad i nečinjenje. Utrkujemo se prečicama da bismo što brže i lakše oteli imovinu, zvanja, titule, uticajne položaje. Krađa i prekrađa u grabežu rastu. Pošten je ružno pače. Iskrenost je “hlebinska škola”. Odlikaš je štreber. Tuka dobija sve šanse. Lopovima se zavidi. Istina se prezire. Pravdaju se laž i prevara. Plagijati su postali originali. Milina milinu ne može da stiže. Sve tako dok ne udarimo čelom - u EU i ostale skraćenice!

REČI KRAĆE, PSOVANjE DUŽE

* KAKVA nam je kultura govora?

- Savremeni govor je pretežno sirotan i smešan. Reč hvala je postala hvl, a pozdrav je pozz. Što su reči kraće, jezici su u psovanju duži. Kažu da udvaranje među mladima ima samo kratko pitanje i još kraći odgovor. Brzi život stvara brzozborne osobe. Možda ćemo umesto razgovora početi da se tupo gledamo i razmenjujemo montove. Nedavno je profesor univerziteta predložio da ukinemo pravopis. Uticajan pisac traži da osnova književnog jezika bude govor koji je i on davno ostavio. Hoće da reka teče unazad.