Pozorišna kritika: Nasilni zahvati i posledice

TIM predstave "Šaka" je odlučio da "pokaže univerzalnost ove priče izmeštajući je u naše podneblje". Dakle, Martin Makdona nije dovoljno univerzalan pisac, uprkos ogromnoj rasprostranjenosti njegovih komada u svetskom teatru! Neophodno je, dakle, da se Makdonin "Bezruki iz Spokejna", koji je originalno vrlo brutalna priča, smesti u šaljivi milje romskog "prepeva" i srpskog polusveta, u nekoj opskurnoj sobi staničnog hotela?!

Osim (obogaljenog) "tlocrta", približno istih likova i osnovnog događaja (psihopata traži svoju odsečenu šaku, oglasom), od piščevog teksta nije ostao "kamen na kamenu". Na primer, vrlo prostudirano napisan lik recepcionara (Nenad Heraković), u "Šaci" je samo bleda senka sitnog kriminalca, koga je Makdona zamislio kao psihopatu, koji najviše od svih uživa u mučenju i zastrašivanju, ludački hiperaktivnog i smrtonosno nepredvidljivog.

Mladi par, koji na oglas donosi pogrešnu šaku, da je podmetne za lovu, u Sopićevoj predstavi su jedan Rom i jedna "laka ženska". Kod Makdone, pak, oni su i sami zli i surovi, a psihopata zabija klin u njihov odnos, napadajući devojku na oči mladića.

Najveća zamerka, ipak, ide na dušu Draganu Jovanoviću, koji "bezrukog" igra odsutno, usporeno, kao čoveka "sa pola mozga". Unutrašnji mrak, prepleten sa Edipovim kompleksom i seksualnom frustracijom ne uspeva da prikaže. Uprkos ličnoj duhovitosti, Jovanović je ovaj lik učinio nezanimljivim. Rade Ćosić, kao Rom, nije bio neduhovit. Skrećući "Šaku" ka komediji najlakšeg TV tipa, Ćosić se nije ni potrudio da psihološki oboji svog junaka. Anđela Jovanović je delovala sveže i lepo. Spontana, spretna, jedina je bila tačna u ovom potpuno nepotrebno potrošenom naslovu najpoznatijeg pisca iz irske "dramaturgije sperme i krvi".

Sasvim je suprotan efekat predstave "Moje dete", po tekstu Stojana Srdića, koja je, u režiji Ane Đorđević, izvedena na maloj sceni BDP.

U milje romske porodice, Stojan Srdić (tekst nagrađen na Konkursu "Branislav Nušić" 2015) smešta stravičnu, gotovo ritualnu priču o stradanju desetogodišnjeg deteta, koje preživljava silovanje, sirotište, roditeljski alkoholizam, neefikasnost socijalne i zdravstvene službe. Najpre u jeziku, a onda i u specifičnom modelu ponašanja, rediteljka je našla uporište za svoju ubitačno jednostavnu predstavu. Potpuno socijalno nevidljive i skrajnute od civilizacije žive čitave kategorije ljudi, prisiljenih da formiraju paralelni život, u kome važe pećinska pravila. Kad teča siluje dete od deset godina, čoveku zastane dah. Ali, kada on ostane ne samo nekažnjen, nego i shvaćen, gledalac se zapita o dubini tog neljudskog ponora.

Jovana Gavrilović (Ranka) je namučenu dečju dušu odigrala bez ukrasa i otklona, jasno i potresno, kao u dokumentarnom filmu. Ivana Nikolić (Mirka), Andrej Šepetkovski (Borkan), Vladan Milić (Zule) predstavili su Rome u nekoliko bitnih dimenzija. Mladen Sovilj je Miška odigrao kao krivo ogledalo: kroz njega se sudbina Ranke još jednom prelomila kao socijalno i psihološki deformisana.

Potresna i univerzalna priča, bez nasilnih zahvata nad njom.