LJudi su postali robovi novca

PREDSTAVA "Šaka" Martina Makdone (režija Marko Sopić), na sceni Zvezdara teatra okupiće sutra mladu autorsku ekipu i u njoj Dragana Jovanovića - prvi put u komadu poznatog irskog pisca, ali i sa ćerkom Anđelom na sceni.

- Postoji malo te posebne radosti, što imamo priliku da se kao kći i otac igramo na sceni. Inače, ponašam se prema njoj kao prema svim drugim kolegama - kaže za "Novosti" Dragan Jovanović. - U glumi je najvažnija posvećenost, mislim da je to najbolji savet koji sam joj dao. Nažalost, danas se posvećenost sve više gubi i ono što bi trebalo da bude umetnost prerasta u posao. A bez stalnog istraživanja i rada na sebi, nema ni kreacije.

Popularni umetnik posle duže pauze ponovo je samo u "ulozi" glumca, jer je publika navikla da uživa u njegovim autorskim radovima poput predstava "Dobro došli u Srbiju", "Smešna strana istorije" (i muzike), bendu "Kuguarsi" i "Džiberi". U matičnom teatru, JDP, trenutno na repertoaru nema njegovih predstava, ali ćemo ga ubuduće gledati u "Šaci" Zvezdara teatra:

- Zanimljiv mi je Makdonin crni humor, koji je u SAD došao sa braćom Koen i Tarantinom. Nama je, svakako blizak, sa svojim pomerenim smislom - kaže na početku razgovora Dragan Jovanović. - Inače, siže priče je veoma čudan i mračan. Moj lik je u mladosti izgubio šaku, ide okolo i pokušava da je pronađe. Momak i devojka preko oglasa saznali su da je traži i hteli bi da ga prevare. Tu je i recepcionar hotela na društveno korisnom radu.

Jovanović ističe da je u ovom komadu pisac otvorio mnogo tema i problema. Rasizam, pre svega:

- Ali i pohlepu nekog polusveta koja ih pretvara u zle ljude, spremne na sve, pa i da nekom odseku šaku da bi je drugom prodali. U bolesnom društvu ljudi ne prezaju ni od čega kako bi stigli do para. Radnja komada odvija se u Americi, a mi smo je smestili u staru Jugoslaviju, krajem osamdesetih godina.

Ipak, vreme "radi" za Makdoninu priču. U savremenom svetu sve se ubrzava i umnožava, a posebno apetiti za bogaćenje:

- Stvari su postavljene tako da ljudi postaju robovi novca, deo procesa u kome se od čoveka stvara mašina koja treba da zarađuje, da troši i, ako može, u međuvremenu živi. Reč je o globalnoj pojavi koja je objedinila sve religije i podredila je jednoj - religiji novca. Danas ljudi najviše veruju tom bogu... Pre deset godina napisao sam "Dobro došli u Srbiju" i do danas nisam promenio ni reč! Mislio sam da će predstava biti otvorena za promene, ali je sve ostalo isto. "Mašina" besprekorno funkcioniše, ljudi su hipno stisani i ne znaju šta im se dešava. Jedini problem vide u tome što nemaju dovoljno novca. Nažalost, živimo u svetu u kojem se narodima oduzima sloboda i to sa opravdanjem da ne znaju šta je i da im to treba objasniti! Laž, licemerje i interes stoje iza svega. Tačnije, potreba da se nečiji posedi i "latifundije" još više prošire.

U podeli su i Rade Ćosić (ovu dramu preveo sa engleskog) i Nenad Heraković. Scenograf i kostimograf je Ilija Višnjić, a autori muzike Novak Ašković i Milan Vranešević.

"KUGUARSI" će MOŽDA da se VRATE

- "Džiberi" su bili jedna avantura, svirali smo dvanaest godina i sad imam želju da povremeno pišem pesme i pevam. Ni za "Kuguarse" nije nemoguće da se jednog dana vrate na scenu, makar u osnovnom sastavu: Rade, Mata, Papa Nik i ja. Ko zna, moguće je da se već sledeće sezone pojavi neka naša nova stvar.