Ćelentano i gitara

KAD bih počinjao život iz početka, mislim da bih sve ponovio - ja sam sanjao posao kojim ću se baviti. I moji su se snovi ispunili. Kao glumac verovao sam u sebe, imao sam želju da pobedim, ali i da pobedim sebe, govorio je Gaga Nikolić, ikona jugoslovenske i srpske kulture, veliki gospodin zbog koga je Beograd imao duhovnu svetlost velegrada.

A sve je počelo na Crvenom krstu, "mitskom mestu" koje je ostalo Gagin zaštitni znak, u uličnim igrama sa decom koja su, kako je pričao, iz svojih glava pravila sebi zabavu.

"To su bila grupna zadovoljstva, učestvovanje u zajedničkoj fantaziji, što je isti osećaj kao na sceni. Mi smo bili sveža posleratna deca i bilo je dosta tih ratnih rekvizita koji su zaostali u vodovodu i raznim ruševinama. Pronalazili smo šipke dinamita, nemačke šlemove, nekakve zaostale zarđale pištolje, i uglavnom smo se igrali rata. Ključ za te igre bila je mašta, a mašta je i jedan od preduslova da se čovek bavi glumom. Mi smo morali sami sebi da smislimo ne samo igru, već i igračke. Više smo glumili da nešto imamo, više maštali o tome da to postoji, nego što je stvarno bilo. Krst je imao i pozorište, bioskop, sportsko društvo. Kada sam se krišom prvi put 'okešao' na prozor ondašnjeg Savremenog pozorišta, danas Beogradskog dramskog, i video našminkane, kostimirane glumce, ostao sam bez daha. Tog trenutka oni su za mene postali neki drugi, poseban i uzbudljiv svet".

Iz tog osećanja Gaga se sa 17 godina, kao učenik drugog razreda ekonomske škole, pojavio na prijemnom ispitu na Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju. Pripremao je monolog Toma iz "Staklene menažerije" Tenesija Vilijamsa i recitaciju.

"Desilo se da sam, u stvari, počeo da pevam. To istorijsko pevanje na akademiji na prijemnom, kasnije i na filmu, sudbinski je vezano za mene. Postojala je ogromna želja da uspem na prijemnom. Ništa me u tome tada nije moglo sprečiti. Pošto sam ušao u najuži izbor, nije bilo dileme. Odlučio sam: šta god da me pitaju, reći ću im da znam, da sve znam, nema šta ne znam. I profesorka me je pitala da li znam da pevam. Naravno da znam, odgovorio sam. Skočio sam na jedan sto, i kao sa nekom zamišljenom gitarom u rukama počeo sam da se derem na sav glas. Osetio sam da je žena bila u šoku, kao i njen tadašnji asistent Vlasta Radovanović. Urlao sam iz sveg grla '24.000 poljubaca' Adrijana Ćelentana, sa pomanjkanjem sluha, na italijanskom jeziku, kao da se borim na život i smrt. Bila je to prava hrabrost, i odlučili su da me prime. Rekli su da ću zbog tolike doze bezobrazluka i upornosti verovatno smeti da se bavi ovim poslom, i da će od mene možda nešto biti. I uspeo sam", prisećao se Gaga kako je postao najmlađi student Akademije.

Onda je stigla manja uloga vojnog policajca u "Pravom stanju stvari", kojom je 1964. debitovao na filmu, a prvi glumački angažman imao je u Pozorištu "Boško Buha". Odatle je izbačen 1967, zbog snimanja filma "Kad budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića, jer tada nije bilo dozvoljeno da se pozorište napušta zbog filma. Uloga gubitnika Džimija Barke lansirala je Gagu Nikolića kao novu jugoslovensku zvezdu i jednog od vodećih glumaca kultnog crnog talasa.

(Sutra: "Gaga, princ glume")