Pisanjem pobeđujemo zlo

VELIKA književna nagrada "Meša Selimović", na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, u četvrtak je svečano uručena Milisavu Saviću, jednom od najvećih savremenih srpskih pisaca. Knjigom La sans pareille, u izdanju "Agore", o nestvarnoj i vanvremenskoj ljubavnoj avanturi sa stvarnim ratnim dodacima iz jugoslovenskih devedesetih godina, ubedljivo je osvojio prestižno priznanje za roman godine, koje tradicionalno dodeljuju "Večernje novosti".

Čast istinskom majstoru pripovedanja, neodoljivom šarmeru i "kumu" domaće proze, ukazali su svojim dolaskom na svečanost raniji dobitnici, mnogobrojni pisci, kritičari, čitaoci, novinari i prijatelji. U sali nacionalnog teatra Savića su pozdravili akademik Miro Vuksanović, dopisni član SANU Goran Petrović, Dragan Jovanović Danilov, Aleksandar Gatalica, Zoran Bognar, Vule Žurić, Toma Kuruzović, Tiodor Rosić, Ljiljana Šop, Radivoje Mikić, Stojan Đorđić...

- Posebno mi je drago što nagradu primam u Narodnom pozorištu. Na mestu na kojem stojim, pre četrdesetak godina, na književnom matineu, sedeli su Andrić, Crnjanski, Selimović, Vučo, Popa, Ćopić, Matić, Raičković, Džadžić. Meša Selimović se nalazio, nimalo slučajno, između Andrića i Crnjanskog. Ja sam se tiskao negde na drugoj galeriji, izvijajući žgoljavi vrat da bih što bolje osmotrio vrh srpske književnosti. Bio je to događaj za pamćenje - obratio se skupu Savić, 31. dobitnik "Mešine" nagrade.

A tu nagradu koja se sastoji od plakete - reljefa sa likom Meše Selimovića (rad Miroslava D. Savića), Povelje i novčanog iznosa, dobitniku je predao novinar "Novosti" Dragan Bogutović, koji ju je osnovao sa Ognjenom Lakićevićem. Odlomke iz knjige čitao je glumac Slobodan Beštić.

Svoju zahvalnu besedu, autor "Bugarske barake", "Hleba i straha", "Doline srpskih kraljeva", posvetio je Mešinom "Dervišu", njegovim svevremenim Nurudinu i Hasanu - kako se zove i junak pobedničkog romana.

Po Nurudinu, glavnom junaku "Derviša i smrti", rekao je Savić na početku, svet je tamni vilajet:

- Zahvatio ili ne zahvatio kamenje pod nogama, dođe mu na isto: to kamenje nije zlato već zlo. Za razliku od narodne priče, iz Selimovićevog vilajeta nema izlaza. Čovek je uvek na gubitku.

Osnovnu tezu da je dobrog malo u svetu, po Savićevim rečima, Nurudin će zadržati do poslednje strane svog dnevnika, ali će je dopuniti i saznanjem da dobrog nema ni u njemu samom.

- Završni Nurudinov moralni pad je izdaja svog najboljeg prijatelja Hasana. Da bi spasao glavu, po cenu da drugom, bliskom biću oduzme život, Derviš se pokazuje u punoj bedi ogoljene egzistencije - rekao je dobitnik.

Jedini svetao lik u romanu koji ostaje dosledan sebi od početka do kraja, jeste Hasan, podsetio je laureat:

- Hasan je, u stvari, Nurudinovo neostvareno, sanjano ja. Nurudin uskraćuje sebi nadu da je moguć izlazak iz tamnog vilajeta. Ne izdaje Nurudin Hasana, već sebe, ono najbolje i najlepše od sebe. Hasanova životna filozofija je jednostavna: svet je ružno i opako mesto, teško ga je prolepšati i poboljšati, ali je moguće učiniti ga podnošljivim. A život je iznad svake ideologije i uverenja.

Zaključujući besedu, Savić je rekao:

- Derviš će račune svesti u pisanju, ili s nadom da će, zapisani, jednog dana biti svedeni. U pisanju, "bez koristi za sebe i za druge", Nurudin će pronaći mir. Pisanje je produžetak življenja. Ono se rađa iz potrebe "koja je jača od koristi i razuma". Samo u pisanju se može doseći totalitet bića. Samo se u pisanju rađa nada da će pojedinac razmrsiti sve protivrečnosti svog tragičnog postojanja. Pisanjem se neće šejh osloboditi zla u svetu i u sebi, ali će tom zlu podariti viši, ljudski smisao - natpevaće ga, kako bi rekao pesnik. Pisanje ublažuje udes čoveka na "stalnom gubitku". Samo u priči moguć je izlazak iz tamnog vilajeta ili tamne šume. Svakako sa Hasanom kao vodičem. I onda je jasno zašto je Selimović najavljivao roman "Hasan", koji nažalost nikad nije stigao da napiše. Tako je srpska književnost ostala uskraćena za završni, treći deo svoje "Božanstvene komedije".

O "neuporedivom i neponovljivom" Saviću i njegovom romanu govorio je veliki znalac književnosti Draško Ređep:

- Često ne osobito originalno prateći najnovije prevode evropske i svetske književnosti, roman je, palanački tupoumno, izbegavao svoju osnovnu, to jest romanesknu strukturu i misiju. Milisav Savić, bar načas, ostajući pre svega neodoljivo veran svojim istraživačkim hrabrostima stila i motiva, sada, sasvim izvesno, moćno, s osmehom dobro upamćenih pouka i iz vlastite laboratorije, vratio veru u roman po sebi, u njegovu izgradnju samu. U vremenu Aušvica i Gvantanama nije dostojno zbijati šale, ali ostati i tada u ljubavnom spoju, dostojnom kosmosa, svakako je moguće, lekovito, ako hoćete baš ukleto.

Savićevo književno delo, po rečima književne kritičarke Jelice Živanović, još od svojih početaka, namenjeno je čitaocima budućnosti, za književnost najvažnijim:

- Uzimajući da je igra "ono što čovek ume bolje i lepše od svih živih bića", pisac se nesumnjivo igra sa čitaocem. Kretanje kroz roman je stalno izmeštanje, od tamo, zavičaja zahvaćenog ratom, do ovde, često neodređenog, naročito u završnici. Izmeštajući junaka iz ratnih užasa devedesetih godina i dajući mu novi identitet, pripovedač ga ne lišava patnje, tragične sudbine i teških sećanja.

MLAD PISAC

SAVIĆ je, po Ređepovom mišljenju, rejting ove prestižne nagrade vinuo u takmičarsko poprište mladosti:

- Za onog konkretnog čitaoca koji se prvi put maši Savića, to jest ove ljubavne priče, pred nama je posve mlad pisac. To će reći da je vertikalna generacija jedino njegovo ishodište, dok prva rečenica ovog romana čija je sudbina sasvim izvesna, napominje vedutu zavičaja u kome, umesto trešanja, cvetaju jorgovani. Tako i Savić ostaje u porodici onih naših prominentnih pisaca koji su najsugestivniji kada im rečenice dotiču našu njivu.