Entoni Lapalja: Sada je uspeh platiti ratu za kredit

OVOGODIŠNjI Fest doveo je u Beograd i Entonija Lapalju, jednog od najpopularnijih američkih glumaca, koji se u petak poklonio našoj publici na premijeri filma "Novajlija" reditelja i scenariste Kaja Berija.

Ovaj špijunski triler zanimljiv je i zbog toga što je pre dve godine sniman u Srbiji, i što je okupio naše brojne filmske radnike. Pored Lapalje, Džejmsa Flojda, Noemi Merlant i Dragana Mićanovića koji igraju glavne likove, u filmu se pojavljuju i Irfan Mensur, Predrag Ejdus, Vanja Ejdus..., direktor fotografije je Erol Zubčević, a producent Srđan Stakić.

Lapalju, zvezdu filmova "Nikad nemoj odustajati", "29. ulica", "Najluđi Božić", "Klijent", "Jesen u Njujorku", "Lantana", "Krv i so", "Smrtonosna vrelina", "Srećni dani", "Legenda o čuvarima", "Noćni let", "Dobar brak"..., a, pre svega, TV serije "Bez traga" koja mu je donela svetsku popularnost, povratak u naš grad, kako kaže za "Novosti", veoma je obradovao.

- Beograd je otvoren grad, ljudi su gostoprimljivi i prijateljski nastrojeni, i osećam se fantastično što sam ponovo ovde. Pre snimanja filma "Novajlija" nikada nisam bio u ovom delu Evrope, ne mogu da kažem da sam se iznenadio time kakva je Srbija, ali sam bio vrlo zadovoljan. Uživao sam radeći ovaj film, i naročito bih pohvalio ekipu ljudi odavde. Mislim da Srbija ima izvanredne filmske radnike, koji su po znanju i iskustvu jednaki sa bilo kojim filmskim radnicima u svetu. Da se u "Novajliji" ne vidi Beograd, mogli biste da pomislite da je sniman u Americi, Londonu, bilo gde.

* Na premijeri, naša publika pozdravila vas je ovacijama, kao i čitavu ekipu filma. Da ste bili u sali kao običan gledalac, zbog čega biste vi aplaudirali "Novajliji"?

- Divno je protekla premijera i zahvalan sam beogradskoj publici. Kao gledalac, ja bih ovom filmu aplaudirao zato što je u celosti napravljen kao slagalica. Morate da razmišljate šta se desilo i da sklapate, i to je ono što je meni uzbudljivo. Dopala mi se i makijavelistička strana karaktera koju moj lik u ovom filmu ima - ni u jednom trenutku niste sigurni da li je dobar ili loš, i gde su njegove "granice". A nikada mi nije bitno kom žanru nešto pripada, nego da li lik koji igram ima neku posebnost.

* Kako doživljavate to što vas svet najviše prepoznaje po TV liku FBI agenta Džeka Malouna, a vi ste glumac koji iza sebe ima i ozbiljan pozorišni repertoar, uloge na Brodveju, prestižnu nagradu "Toni"....

- Nemam problem s tim, iako obožavam scenu. Pozorište je za mene fantastično mesto, ali, nažalost, niko ne može da postane poznat samo po pozorišnim ulogama, ma kako sjajne one bile, jer teatar okuplja malo publike. Kad radite za televiziju, imate dvadeset miliona gledalaca po epizodi, bez obzira na to gde se ona emituje. Jednu predstavu, čak i kada je hit i igra se godinu dana, vidi maksimum dvadeset hiljada ljudi. Danas bih, ipak, dobru pozorišnu ulogu menjao za bilo koji serijal. Odbio sam, recimo, da igram glavnu ulogu u "Sopranovima", koji su postali planetarni hit, zbog glavne uloge u brodvejskoj predstavi po delu Artura Milera "Pogled sa mosta", i ne kajem se zbog toga. I ta predstava je bila hit, a donela mi je nagradu "Toni".

* Da li je demagogija da glumac upravo na sceni ima najveću inspiraciju?

- Sve zavisi od materijala koji ima - od teksta, režije i svega ostalog što je bitno za pozorište. Razlika između filma i teatra jedino je u odnosu sa publikom. U teatru, ona je tu, pored vas, delite sa njom isti trenutak, prostor, udišete isti vazduh, i to je ono što je za mene očaravajuće. U teatru odmah imate povratnu reakciju, vidite tu publiku, osećate, ona vam jasno daje do znanja šta ste uradili. Kad snimate film ili seriju tek kasnije možete da čujete kako gledaoci reaguju, a do tada je već prošlo mnogo vremena, i već ste možda zaboravili šta ste radili.

* Prvu ulogu dobili ste od Stivena Spilberga. Šta vam je danas važno u karijeri - publika, kritike, nagrade...?

- Kritičari me ne zanimaju, a nagrade je lepo dobiti, ali su i one izraz nečijeg vrlo subjektivnog mišljenja i ocene. Preostaje mi, dakle, publika, i mnogo me zanima kako ona prosuđuje o onome što radim. Ali, radim ipak samo ono što ja želim. Za mene je najveća satisfakcija to što igram uloge koje se meni dopadaju, i što od toga što radim mogu, recimo, da platim ratu za kredit. Pošto su krediti postali velika tragedija i sudbinsko egzistencijalno pitanje nove ere kapitalizma, svaki čovek koji zaradi bar toliko kolika mu je rata, može sebe da smatra vrlo srećnim i uspešnim.

* Gde je budućnost "pokretnih slika" - u televiziji koja danas ulaže ogroman novac u snimanje serijala, ili u filmu za koji su sve manji budžeti?

- Televizija danas ima najveću moć. Promenio se model poslovanja, sada imate kablove i mnogo veću kreativnu kontrolu. Veliki studiji, kao što su Bi-Bi-Si ili En-Bi-Si, i dalje rade po starom sistemu, ali neki drugi kanali snimaju i dvadeset serija po mreži. Oni ne žele da se upuštaju u rizike, rade samo blokbastere za koje smatraju da će im doneti sigurnu gledanost. A nikada ništa nije sigurno, sve je, kao i u životu, neizvesno i velika avantura, tako da i neki od tih blokbastera nisu baš tako uspešni. Naravno, voleo bih da je budućnost i u televiziji, i u filmu, i u bioskopima. "Pokretne slike" su za mene i dalje čarolija, a bioskop je neprevaziđeno mitsko mesto.

ZNAČKA

* POZNATI ste po "opasnim" likovima, bilo da su oni na strani zakona ili na strani kriminala. Gde se vi bolje osećate?

- Jedina razlika između kriminalca i policajaca je u tome što ovi drugi nose značku. Šalim se, naravno, a teško je generalizovati ono što igrate. Svaka uloga je jedinstvena, svaki lik ima određeni skup kriterijuma po kojima se ostvaruje. Ono što je važno jeste da u svakom liku tražite ono što je ljudsko, da se ne fokusirate na nečiju profesiju, ona uopšte nije važna. Kad igrate kriminalca, najbitnije je da ne primenjujete svoj moralni kodeks i da ga ne osuđujete. Morate da "uđete" u njegovu kožu, da ga razumete, i da svet posmatrate njegovim očima.

ITALIJANSKA I SRPSKA KULTURA

* OTAC vam je Italijan, rođeni ste u Australiji, prvi film ste snimili u Americi, gde i danas živite i radite. Šta je u vama najjače od ove "mešavine"?

- Odrastao sam u italijanskoj kulturi, ona je veliki deo mog života i nekog genetskog zapisa, tako da u meni postoji i ona italijanska otvorenost, komunikativnost, i strast i romantičnost, i hedonizam u svakom smislu. Imam utisak da su italijanska i srpska kultura slične, jer primećujem da su ljudi ovde spontani, ležerni, da vole da galame i da se druže.