Injaritu: Snimanje filma je kao trogodišnji rat

KADA je pre nedelju dana dobio Oskar za režiju filma “Povratnik” Alehandro Gonsales Injaritu (52) se upisao zlatnim slovima u svetsku kinematografiju: postao je tek treći reditelj koji je dve godine zaredom dobio Oskara. Pre njega zlatne statuete u nizu dobili su velikani Džon Ford i Džozef Mankijevič. Meksički reditelj i scenarista je do velike počasti stigao u “otežavajućim okolnostima”, u godini kada se Američka filmska akademija suočava sa ozbiljnim optužbama za rasizam i dominaciju “belaca”.

- Oskar je uspomena na jedan važan profesionalni trenutak. To je vreme sreće. Trenutak u kome Akademija odaje priznanje celoj ekipi za posao koji ste radili sa mnogo ljubavi. Oskar simboliše priznanje vašeg rada i to je to, ništa više - kazao je Injaritu.

Prošle godine dobio je tri Oskara, za najboljeg reditelja, scenario i film “Čovek ptica”. Samo nekoliko dana posle ceremonije na meksičkim društvenim mrežama osvanuo je kratak klip njegovih “ranih radova”. Reč je o radio drami “Ubijena ćurka”, emitovanoj osamdesetih na Radiju WFM, u Meksiko sitiju, u kojoj je Injaritu bio voditelj, a kasnije i direktor radija. Tokom ovog perioda uradio je na stotine intervjua sa rok zvezdama, ali i komponovao muziku za šest meksičkih filmova. Posle radijskih poslova, Injaritu je godinu dana bio direktor marketinga ugledne produkcijske i TV kuće “Televisa”, zaslužne za većinu meksičkih telenovela. A onda je rešio da se posveti filmu.

Upisao je studije u Mejnu, u Americi i 1992. osnovao sopstvenu produkcijsku kuću “Z film”. Njegov debi bio je kratko ostvarenje “Iza novca”, prikazano 1995. na televiziji, sa poznatim muzičarem Migelom Boseom u glavnoj ulozi.

Sa debitantskim igranim filmom “Pasji život” Injaritu je 2000. ušetao na glavna vrata svetske kinematografije, a zajedno sa njim i glumac i rediteljev sunarodnik Gael Garsija Bernal. Film je imao veliku premijeru na Kanskom festivalu i osvojio nagrade u selekciji “Nedelja kritike”, kao i onu za mlade talente. Bio je to najuspešnije meksičko ostvarenje te godine, sa više od 70 priznanja na svetskim festivalima, uključujući i Baftu za najbolji neegleski film i nominaciju za Oskara u istoj kategoriji.

- Moji filmovi su produžetak mene samog. Neka vrsta svedočanstva ličnog iskustva, sa samo nekoliko vrlina i mnogo više ograničenja.

Odmah posle prvog filma, Injaritu je svoju karijeru nastavio u Holivudu, i to u velikom stilu. U svojim filmovima angažovao je najpoznatije glumce, poput Šona Pena i Naomi Vots (“21 gram”), Breda Pita i Kejt Blančet (“Vavilon”), Havijera Bardema (“Prelepo”), Majkla Kitona (“Čovek ptica”) i konačno Leonarda Dikaprija (“Povratnik”). Svi filmovi su osvajali ugledne nagrade i bili neizostavni na spisku nominacija za Oskara u različitim kategorijama.

- Iz Meksika ne emigrijaju samo reditelji već i inženjeri, ugledni fotografi, pisci i mnogi drugi koji u rodnoj zemlji ne nalaze plodno tlo da iskažu svoj talenat - kazao je nedavno Injarituov kolega i sunarodnik Giljermo del Toro, koji je jedan od nekoliko Meksikanaca čija je karijera zablistala kada su se preselili u Ameriku. Tri godine zaredom meksički reditelji gospodarili su na ceremoniji dodele Oskara, jer je pre Injaritua nagrađen Alfonso Kuaron za “Gravitaciju”.

- Dolazim iz zemlje takozvanog trećeg sveta i odlično razumem vrednost novca. Zato je svaki moj film snimljen u okvirima budžeta, bez iskakanja. Scenario je tačno utvrđen, nema prekoračenja snimajućih dana, ne tolerišem hirove glumaca - kazao je svojevremeno Injaritu.

To je i dokazao “maltretirajući ekipu” tokom snimanja “Povratnika”. U surovim uslovima, prirodnom ledu i snegu, na minus 30 stepeni, Leonardo Dikaprio i ekipa su koristili isključivo prirodnu svetlost. Dan je kratko trajao, pa reditelj nije dozvoljavao mnogo ponavljanja. A da bi došli do odgovarajućih lokacija morali su da putuju sat vremena i, po rečima glumca Toma Hardija, “onda još malo pešice”.

- Težak sam, oštar, veoma zahtevan i tražim gotovo vojničku disciplinu na snimanju. Znam da me se plaše više nego što me vole. Ali, to isto tražim i od sebe. Za mene je snimanje filma rat koji traje tri godine, a ja poput psa ne puštam. Zato me ponekad strah da planiram novi film - iskren je Injaritu.

Po njegovim rečima, svako može da snima, ali da bi napravio dobar film moraš biti iskren prema sebi i istrajan u svojim planovima.

- Film istražuje šta je umetnost, a šta komercijala i kada si umetnik, a kada se prostituišeš. Celog života umetnici se sreću sa ovim dilemama, posebno oni na filmu, jer je tu uključen veliki novac pa je i izazov veći. Najveća tragedija filma je što je istovremeno i industrija, i umetnost, i sredstvo ličnog izražavanja i zabava za široke mase. Danas, sa ovakvim pravilima igre, veoma je teško izbalansirati sopstvena i tuđa očekivanja - zaključuje četvorostruki oskarovac.

MELANHOLIJA PEDESETIH

Iako uživa na vrhuncu svoje karijere i od njega se očekuje još mnogo dobrih filmova, 52- godišnji Alehandro Gonsales Injaritu iskreno kaže da mu “pozne godine” teško padaju.

- Govorili su da su četrdesete teške, ali ja se i ne sećam kad su prošle. Sa pedesetim sam ušao u jednu duboku melanholiju. I dalje “plovim” onim istim nebom, ali vidim da se polako gase svetla. Zabavi je uskoro kraj - rekao je reditelj i priznao da je deo sopstvene melanholije ugradio u lik Majkla Kitona u filmu “Čovek ptica”.