Milisav Savić: Pričati se mora, pa makar i konju

PISATI danas ljubavnu priču, ne petparačku, gotovo da je nemoguće. Posle toliko velikih priča. Koje su sve rekle što se imalo reći... Nema ništa novo u priči o ratu. Davno su je ispričali Homer i Vergilije...

Piše ovo Milisav Savić u "Piščevim beleškama", pred kraj romana "La sans pareille - Ljubavni roman sa dodacima" ("Agora"). Uprkos tome, uspeo je da napiše priču bez premca o čistoj ljubavi i o jugoslovenskom ratu devedesetih. Odlukom najvećeg žirija kritičara u zemlji, Savićevo delo proglašeno je knjigom godine i ubedljivo osvojilo prestižnu nagradu "Meša Selimović", koju dodeljuju "Večernje novosti".

- Fraza "Ja te volim" sigurno je izgovorena milijardu puta, ali sa dodacima, kao "Ja te volim šašavo, na kilo, do ludila" i slično, ona prestaje da bude poštapalica. U mojoj priči važni su dodaci. Kao i kod svakog jela. Ima ih devet, i svi se moraju probati. Zalogaj glavnog jela, a onda zalogaj dodataka. I to polako. Ne treba žuriti kraju, jer je svaki kraj, manje-više, tužan. Hoću reći, moj roman ne pripada fast-fud literaturi - kaže, za "Novosti", Savić, zvanični "kum" savremene srpske književnosti.

- Nekad se smatralo da literatura oponaša život. Sve mi se čini da život oponaša literaturu. Pogledajte ove naše današnje muvatore: zar ih nije već sve opisao Gogolj? Ili Domanović?

* Ovo je roman i o problemu identiteta, glavni junak, Srbin, menja ime u Hasan... Kažete da je svet zlo i opasno mesto, a da nas jedino prerušavanja mogu spasti od zlih grabljivica...

- Kao student nisam voleo Kafkin "Proces". Iz prostog razloga što se junak ne buni protiv namenjene mu sudbine. Zašto glavni junak kad ga islednici pitaju za ime ne kaže da on nije J. K., pitao sam se. To bi sigurno uradio Protej, koju je svoju glavu spasavao prerušavajući se ne samo u druge bogove i ljude već i u životinje. Ali u mom romanu ni prerušavanje ne pomaže. Junak će izgubiti glavu na Kosovu prerušen u devojku. Problem Nurudina iz Mešinog "Derviša i smrti" jeste u tome što on u ključnom trenutku ne može da se preruši u svoje drugo, sanjano ja, u neuništvog Hasana.

* Koliko su nam danas potrebne priče i pričanje?

- Isto kao i junaku Čehovljeve priče "Tuga". Da vas podsetim: kad junak nikome ne može da ispriča tugu zbog smrti svog sina, on je priča svom konju. Priče se moraju pričati pa makar i konju, kaže Antonio Tabuki. Ta moja čokoladna ljubav u romanu ništa ne vredi bez priča-slapova glavne junakinje. Ona ih ne prekida na najzanimljivjim mestima kao Šeherezada, i ne dozvoljava da joj car uputi ono poznato pitanje: "I šta je dalje bilo?" Bilo je, ali neka odgovore potraži onaj koga ta priča zanima.

* Kad ste odlučili da postanete pisac?

- Godine 1961, u Novi Pazar, u kojem sam učenik prvog razreda gimnazije, pristigla je iz Beograda mlada i lepa nastavnica srpskog jezika. Predavala je u osnovnoj školi. Sam dolazak nastavnice predstavljao je malo čudo. U to vreme Novi Pazar je bio zabačena palanka, retko je ko, a pogotovo iz Beograda, tražio tu zaposlenje, ja sam završio gimnaziju a da nisam odslušao ni časa iz latinskog i muzičkog, jer nije bilo predavača.

* I šta je dalje bilo?

- Lepu nastavnicu odmah su startovali varoški švaleri. Bilo ih je dve vrste. Prvoj su pripadali partijski sekretar, predsednik opštine i direktori tada moćnih fabrika. Oni su jedino i imali kola, kojima su, leti, podizali prašinu u blatnjavim, retko kaldarmisanim ulicama. U čaršiji se pričalo da pijanče i terevenče, naravno u društvu žena, u tada jedinom hotelu u blizini manastira Sopoćani.

* Lepa nastavnica, kažete, uopšte ih nije zarezivala...

- Onda su je startovali novopazarski mladići, legende sa ulice, muskulatornih tela. Ali lepu nastavnicu nisu zanimali ni novopazarski Tarzani, čuveni razbijači ženskih srca. Ona je hranila ulične pse i mačke. Brinula se i o prosjacima: odvodila ih u svoj stan, prala, hranila. Tada je neko proneo glas da je lepa Beograđanka došla u nedođiju da bi okajala svoj greh. A greh joj je bio u tome što nije umela da voli pesnika koji se te godine ubio. On joj se udvarao, a ona je to shvatila neozbiljno. Da mu je posvetila malo više pažnje, pesnik se sigurno ne bio obesio. Taj pesnik je bio - pogađate - Branko Miljković.

* Prepoznajemo ovu priču i njene rukavce u nagrađenom romanu...

- Jednog dana pomogao sam nastavnici da uhvati mršavo i izgladnelo mače koje se muvalo kod kante za đubre. U znak zahvalnosti ona me je pomilovala po kosi. Istopio sam se od sreće. Ja, bubuljičavi gimnazijalac, seljače, u suknenim čakširama i pirotskim opancima. Dugo sam, danima, osećao taj dodir njene ruke. Tada sam sebi rekao: Čim je profesorica otkačila i budžovane i glavne varoške mladiće, onda pesnici i te kako nešto znače u ovom svetu. I ja ću biti pesnik!

Sutradan sam se opet našao kod kante za đubre, psa i mačaka je bilo, ali ne i nastavnice. Možda zbog kiše koja je celog dana pljuštala. Dobro sam se nakvasio i ozebao čekajući nesuđenu ljubav Branka Miljkovića. Još isto veče napisao sam svoju prvu priču, koju sam iskoristo za pismeni iz srpskog sa slobodnom temom. Ta priča je glasila: "Nad Pazarom ceo dan pljuštala je kiša. Magdalena nije došla". Profesorica je ostala zapanjena mojim sastavom. "Milisave crni, i ti ovo zoveš pričom?!" I lupila mi keca velikog kao vrata.

* Znači zamalo da završite karijeru odmah na početku?

- To me nije obeshrabrilo. Da bih se osvetio profesorici, u svojoj prvoj priči "Bugarska baraka", za kišu sam upotrebio sočan narodski izraz (nećemo ga zbog pristojnosti navesti), za koji je nedavno Slobodan Šijan izjavio da je jedna od najsubverzivnijih metafora crne proze. Tako sam odlučio da postanem pisac, na veliku žalost svog oca, koji je želeo da studiram medicinu.

* Često tvrdite da se pisci zanose idejom da su mnogo važni, da nešto znače u društvu?

- Opet ću vam ispričati anegdotu. Dobijem NIN-ovu nagradu, desi se onaj skandal, moja slika u svim novinama. Pođem kolima na Kopaonik. Negde kod Ljiga napravim prekršaj, policija me zaustavi. Moja kola stara, izlupana, jedan deo obojen bojom za sulundare. Kad ih je video, milicioneru prosto žao da mi naplati kaznu. Pita me šta sam po zanimanju. Ja ne shvatam da očekuje da kažem da sam bez posla, ili radnik nekog propalog preduzeća, već bupnem kao iz topa: pisac! On se okrene kolegi i pita ga da li je čuo za nekog pisca po imenu Milisav Savić. Nikad, veli ovaj! Milicioner mi vraća dokumenta i daje mi znak da produžim. Samo što ne kaže: ajde, bedo! Bio sam zadovoljan što sam prošao bez kazne, ali me je milicioner otreznio od moje umišljenosti da su pisci neke veličine.

* Ipak, tvrdite da je pisanje posebna vrsta zadovoljstva...

- I jeste. Evo još jedne anegdote. Nagrađeni roman pisao sam prošlog leta i jeseni u Jošaničkoj Banji. Kraj predivnog bazena sa toplom, mineralnom vodom. Kraj je septembra, ja sam, pored mladića-čuvara, jedini posetilac. Momak je čuo da sam pisac, ali niti zna moje ime i niti je, naravno, pročitao ijednu moju knjigu. Zvoni mu telefon. Iz njegovog odgovora shvatam da ga zove gazda bazena, raspitujući se da li ima posetilaca. Ovde je samo Ivo Andrić, kaže momak. Priznajem da sam se tog dana lepo osećao. Momak je, naravno, kasnije saznao moje ime, ali me i dalje oslovljava sa Ivo.

* Upućuje pobednički roman i na mitove, istoriju književnosti, važnost maternjeg jezika, pisma i obrazovanja?

- Predavao sam naš jezik u inostranstvu. Većina katedri za srpski jezik više ne postoji. Jer nadležne za to nije briga. Šta dalje da kažem?

PROTERANA KRITIKA

* LEPO govorite o kritičarima...

- Zaslužili su, jer ih je sve manje. Kritičari su najelitniji čitalački deo. Pisac ne može bez kritičara, bilo da ga hvale, bilo da ga kude. Prava književnost, kako kaže Bart, još opstojava na fakultetima. A tamo se ipak tumači uz pomoć kritičara. Za roman sam, pored kratkih anotacija kritičara iz žirija za "Mešinu" nagradu, dobio pregršt kritika. Čudo jedno - kad se zna da je kritika gotovo proterana iz dnevnih novina i nedeljnika. Kritičar Aleksandar Jerkov bio je prvi čitalac mog romana. Dao mi je niz sugestija - sve su bile na mestu - kako da popravim roman. On me je uveravao da nisam napisao knjigu baziranu samo na igri, konstrukciji. Kamo sreće da sam uspeo da ostvarim sve njegove sugestije.