Umberto Eko je stvarao čitaoce

MOGUĆE je da pišem za mazohiste. Ali držim da samo neki izdavači i neki novinari misle da ljudi žele jednostavne stvari. Ljudi su umorni od jednostavnih stvari. Žele izazove!

Govorio je ovako italijanski profesor, filozof, romanopisac i esejista Umberto Eko (1932-2016), jedan od vodećih intelektualaca druge polovine prošlog i početka novog veka. Izuzetno poštovani postmoderni teoretičar, profesor teorije komunikacije i semiotike, autor čuvenih romana "Ime ruže" i "Fukoovo klatno", preminuo je u petak uveče, u 84. godini, posle duge borbe sa rakom.

Iza sebe je ostavio suprugu, sina i kćerku, kućnu biblioteku sa 50.000 knjiga i grandiozno literarno i teorijsko delo koje je obeležilo evropsku kulturu.

- Eko je duže od 50 godina bio jedinstvena figura u proučavanju semiotike književnosti i kulture ali tri decenije jedan od najistaknutijih i najpoznatijih svetskih pisaca. Manje se zna, međutim, da je takođe bio oštar kritičar Italije, Evrope i sveta i otvoren duh kome je bilo stalo do jedne ideje odgovornosti i slobode koju ni na kraju 20. i početka 21. veka nismo upoznali. Smrt ovog izvanrednog čoveka možda je kraj jedne epohe, a njegov je paradoks da je on istovremeno i početak jedne druge. Bio je najveći profesor-pisac - kaže, za "Novosti", profesor Aleksandar Jerkov.

Eko je važio za jedno od najpoštovanijih, ali i najpopularnijih književnih imena na svetu, iako je pisao "teške" knjige.

- Ne znam šta čitaoci očekuju. Mislim da bi pisac trebalo da piše ono što čitalac ne očekuje. Stvar je u tome da se ne pitate šta publika želi nego da je promenite, da stvorite čitaoce kakve biste želeli da imate za svaku svoju priču - smatrao je Eko.

Isticao je da mu je pisanje romana usputna preokupacija i tvrdio:

- Ja sam filozof. Pišem romane samo vikendima.

Rođen je u Aleksandriji, studirao je srednjovekovnu filozofiju i književnost, posebno se posvetivši ličnosti Tome Akvinskog. Vrhunac univerzitetske karijere dostigao je 1971, kada je postao šef čuvene katedre semiotike na Univerzitetu u Bolonji. A zatim je neočekivano prešao put od renomiranog filozofa do pisca bestselera.

Već prvi Ekov pokušaj da napiše roman, završio se nezapamćenim uspehom: detektivski roman smešten u srednji vek, "Ime ruže" iz 1980. godine, za koji se autor nadao da će imati tridesetak hiljada čitalaca, izazvao je planetarni književni zemljotres. Knjiga je prodata u skoro 50 miliona primeraka i doživela prevode na više od 40 jezika! Eko je postao najuspešniji književni debitant svih vremena. Prvenac ga je učinio slavnim i bogatim, ali je ostao profesor posvećen nauci. Svoju fikciju zapravo je stvarao koristeći sva obeležja svog akademskog rada na semiologiji i istražujući vezu između fantazije i stvarnosti.

- Ponekad mi se čini da mrzim "Ime ruže" zato što mislim da su kasnije knjige bile bolje. Ali to se dešava mnogim piscima. Markes je mogao da napiše 50 knjiga ali će uvek biti zapamćen po "Sto godina samoće". Svaki put kada objavim novu knjigu prodaja romana "Ime ruže" poraste. Zašto? Ljudi kažu: Eko ima novu knjigu, ali nikada nisam čitao "Ime ruže".

Po ovom romanu Žan Žak Ano snimio je 1986, istomeni film sa Šonom Konerijem i Kristijanom Slejterom u glavnim ulogama. Upitan pre nekoliko godina kako mu se dopala ekranizacija, Eko je u svom stilu odgovorio:

- Film nije loš, ali film ne može da uradi sve ono što knjiga može, da pokaže teološki, politički i ostale nivoe. Čuo sam, inače, da je jedna devojka ušla u knjižaru, videla knjigu i rekla: "O, već su napravili knjigu od filma".

Iz njegove majstorske radionice ostali su nam i romani "Ostrvo dana pređašnjeg", "Baudolino", "Tajanstveni plamen kraljice Loane", "Praško groblje", studije "Istorija lepote", "Istorija ružnoće"...

U svom poslednjem romanu "Nulti broj", koji je kod nas objavio "Vulkan", Eko se vratio svojoj omiljenoj tematici koju je razrađivao u "Fukoovom klatnu" - teorijama zavere i lažnim mitovima. Govorio je da ga, u stvari, ne zanimaju teorije zavere nego paranoja koja im omogućava da cvetaju:

- Paranoja od univerzalne teorije zavere je moćna zato što je trajna. To je psihološko iskušenje naše vrste. Karl Poper je napisao divan esej o tome, rekavši da je sve počelo od Homera. Sve što se dogodilo u Troji bogovi su smislili dan ranije na vrhu Olimpa. To je način da se ne osećate odgovornim ni za šta, i zato neke diktature koriste mehanizme univerzalne teorije zavere kao oružje.

ŠIZOFRENO DETINjSTVO

U EDICIJI "Novosti" iz 2004, pod imenom "20. vek", prva knjiga bila je "Ime ruže", štampana u fantastičnom tiražu od 300.000 primeraka. U ekskluzivnom intervjuu koji je Eko dao našem listu, povodom romana "Tajanstveni plamen kraljice Loane", pisac je rekao:

- Moja generacija je imala šizofreno detinjstvo. Nacistička diktatura je bila ideološki beskompromisna. Nisu mogli da prođu američki filmovi i stripovi niti njihov stil života, dominirala je militaristička edukacija. Nacistička kultura u svojoj esenciji. Italijanska diktatura je, možda zbog kulturne slabosti, bila puna rupa. U školi su te učili da je divno umreti za domovinu, gotovo da smo vikali "živela smrt", ali smo na radiju slušali pesme koje su nam poručivale da je život lep. Izlazili su propagandistički filmovi o herojskim poduhvatima italijanskih vojnika ali i filmovi koji su prepričavali priče o ljubavima, ljubomori i intrigama u dobrostojećim slojevima društva.