Pravim pozorište u kafani

GLUMAC je glumac. Tako bi se u najkraćem mogao nazvati novi pozorišni zadatak (glumac Mišel) Tihomira Stanića u predstavi “Govorna mana” Gorana Markovića. Ovom ulogom popularni umetnik obeležiće i celu deceniju kontinuirane saradnje s poznatim rediteljem.

- Prvi put smo se sreli u predstavi “Život je san” u Markovićevoj režiji, potom smo radili film “Turneja”, a onda predstavu i film “Falsifikator” - objašnjava Stanić.

Koje su osobenosti njegovog dramskog rukopisa?

- I na filmu i u teatru, Marković ima prividnu lakoću s kojom pristupa ozbiljnim temama. Odnosno, ume da duhovito priča o društvenim problemima i ličnim moralnim dilemama. Rekao bih da je to jedan neopterećujući, češki, srednjoevropski način da razotkrije istinu umesto da insistira na njenoj tragičnosti. Takve bira i teme: apsolutno savremene, koje se tiču mislećih ljudi u vremenu u kome žive.

U “Govornoj mani” igrate Mišela, našeg savremenika?

- Nama glumcima uvek je zanimljivo da igramo glumce. Ponekad su oni drugačiji od onoga što mi mislimo da jesmo. Ponekad dobri da pokušamo nešto da sakrijemo, a nekad da razotkrijemo istinu o sebi, koja verovatno nije - istinita. Dakle, uvek je reč o nekoj vrsti mimikrije. Zato i jeste zanimljivo igrati ovakve likove. Inače, s Goranom divno sarađujem već deset godina, a od sada sam bogatiji i za glumačko iskustvo s dvoje mladih kolega s Kosova, Jelenom i Nebojšom. “Govorna mana” mi je omogućila i da odem u Gračanicu, što je posebna radost i za buduća izvođenja predstave.

U štampi se pojavila vest da razmišljate o napuštanju pozorišta?

- Ne, samo sam želeo da kažem da jedno vreme neću ulaziti u nove pozorišne zadatke. Na repertoaru trenutno imam devet naslova, a “Teatar maher” Tomasa Bernharda biće deseti. Premijera je u martu u skadarlijskoj kafani “Zlatni bokal”. Komad govori o velikom dramskom umetniku koji je prinuđen da igra po kafanama. Zato smo odlučili da ne pravimo kafanu u pozorištu već pozorište u kafani. Uostalom, u njoj je i začet teatar, a bojim se da će tu i završiti...

U “Bokalu” je premijera, gde ćete Bernharda igrati posle toga?

- Posle po raznim kafanama! Svuda u Srbiji i gde god za predstavu bude interesovanja. Zbog toga i verujem da u naredne dve-tri godine neću imati vremena za nove pozorišne naslove. Moram malo da se zaustavim kako bi se izigrale ove s tekućeg repertoara, a sazrelo je i vreme da pokušam da realizujem film “Mi smo iz Jasenovca”...

Koliko je izvesna njegova realizacija?

Već deset godina pripremam taj film. Do sada sam uspeo da obezbedim neka sredstva Grada Insbruka za završne scene na grobu Dijane Budisavljević, koja je bila glavni akter spasavanja kozaračke dece. U međuvremenu, našli smo i finansijere koji žele da ostanu anonimni, pa sad sve deluje izvesnije nego ranije. Više se ne oslanjam na obećanja političara. Kako trenutno stvari stoje, najrealniji rok za završetak filma je leto 2017. godine. Pošto se radnja dešava na katolički Božić 1954. u Zagrebu i u julu 1942. godine (u Jasenovcu i Zagrebu), planiramo da naredne zime uradimo te scene iz 1954, a da sa snimanjem julskih događaja tokom leta završimo film. Još nemam glumačku podelu, ali su dve činjenice izvesne: da ja u njemu neću igrati i da će Maks Luburić biti Marko Janketić.

DRUGARI IZ BOSANSKE DUBICE

S BERNHARDOM ste se već susreli u predstavi “Trg heroja” na sceni Ateljea 212?