Biti živ, znači voleti

REPLIKA koju izgovara Gustav, bankar (Svetozar Cvetković) u drami Ivana Viripajeva "Pijani" - "Svet je biser u naslagama govana" predstavlja lajtmotiv ove veoma dobro napisane filozofske drame, o smislu života bez ljubavi. Jasno je da se pod pojmom ljubavi podrazumeva Bog, pa Viripajev na postmoderan način ulazi u polje istraživanja sveta bez Boga, srodno Beketovoj antidrami.

Svi likovi su, iz raznih razloga, pijani. Laura (Jelena Đokić) alkoholom leči tugu što ju je napustio verenik (Bojan Žirović), koji se oženio njenom najboljom prijateljicom Magdom (Isidora Minić), zbog čega su njih dvoje, logično, pijani od sreće. Dva dobrostojeća para bankara sa suprugama, Svetozar Cvetković (Gustav), Dara Džokić (Lora), Nenad Ćirić (Karl) i Branka Šelić (Linda), pijani su na parastosu Karlovoj majci. Zlatna bankarska mladež, Dejan Dedić (Maks), Vuk Jovanović (Rudolf), Branislav Trifunović (Matijas), Strahinja Blažić (Gabrijel) slavi, uz mnogo alkohola, Maksovo momačko veče.Marta, mlada devojka (Marta Bjelica) pijana je generacijski. Roza (Jelena Petrović), prostitutka, samo tako može da preživi noć. Mark, direktor filmskog festivala (Nenad Ilić) ima rak.

Boris Liješević je vrlo zahtevan dramski diskurs Viripajeva, koji zahteva da svi, od početka do kraja, budu pijani, rešio, pre svega, odličnim izborom glumaca Ateljea 212, bez kojih bi ovakva predstava (osuđena na samo jednu notu) bila neuverljiva i zamorna. Svaki lik ovog Božjeg zverinjaka je dosledan u svom razotkrivanju u pijanstvu. Biti živ, po Viripajevu, znači voleti. "Bog je ljubav, slon je ljubav, torta je ljubav, pacov je ljubav, Bin Laden je ljubav, prostitutka je ljubav. Sve je to ljubav", kaže Gabrijel (koji se slučajno zove imenom anđela).

Na tom paradoksu su izgrađene i drama, i predstava. I izražajni, i istiniti u predstavljanju do kraja iskrenih pijanih ljudi, glumci su uspeli da budu raznovrsni i individualni, iako to izgleda nemogućno. Priče pijanih se međusobno prepliću, utiču jedna na drugu i jedna u drugu. U slučajnim susretima, u velegradskoj razglobljenoj noći, negde na Zapadu, pijani se iz korena svoga bića menjaju, shvatajući, u deliću svesti koji im je ostao na raspolaganju, da je jedini ključ vratiti se sebi, suštini i istini.

Po ovoj poruci jasno je da Viripajev piše duboko ruski komad, iako ga smešta na Zapad (pisan je po porudžbi teatra Šaušpilhaus u Diseldorfu). Ideja Dostojevskog, da će "lepota spasti svet", ovde je samo obučena u ruho liberalnog kapitalizma i tržišne (ljudske) vrednosti. Pritom, "Pijani" su duboko retro, poučan, neokonzervativan, nostalgično-romantičan komad, koji govori o danas gotovo aksiomatičnom stanju čoveka ("svi piju"). Da je alkohol okidač za istinitost i saosećanje, simpatično je afirmativan stav prema današnjem univerzumu zla, naseljenom teškim drogama, pervertitima svih vrsta i "psima rata".

Tačno je da publika iz pozorišne sale izlazi življa, podstaknuta idejom ljubavi kao vrhunskim principom. Ova alkoholna terapija daje rezultate, bar u izvođenju Ateljea 212, zahvaljujući, pre svega, reditelju, Borisu Liješeviću. Kao mlad reditelj, koji veoma često istražuje u oblasti dokumentarnog teatra i zna meru istinitosti takvih iskaza, Liješević, razigravajući svoju predstavu mobilnim toaletom, semaforom koji stalno radi, napuštenom autobuskom stanicom, vegetarijanskom kuhinjom sumnjive čistoće, pušta gledaoca u život kakav jeste, da bi ga svojom predstavom uverio kakav on treba da bude.

Komad "Pijani" je sa ruskog preveo Novica Antić. Scenografija je Aleksandra Denića, a kostim Maje Mirković.