Na čiviluku čekam svoju priliku

ZA sve postoji prvi put - kaže prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Gordana Đurđević Dimić neposredno po završetku jedne od nedavno započetih proba Andrićevog slavnog dela “Na Drini ćuprija” koje će 12. marta biti premijerno izvedeno na pozornici našeg najstarijeg teatra.

Posle niza priznanja među kojima su Nušićeva nagrada za životno delo, dve Sterijine nagrade, dva “Zlatna ćurana” i nagrada “Žanka Stokić” koju joj je dodelila Kompanija “Novosti”, Gordana će prvi put u karijeri zaigrati u predstavi postavljenoj po Andrićevom tekstu.

Kada joj je reditelj Kokan Mladenović javio da računa na nju za jednu od uloga, istog časa počela je ponovo da iščitava “Na Drini ćupriju”, ali s olovkom u ruci, uz obeležavanje delova koji karakterišu najupečatljivije likove.

- Zahvalna sam upravi SNP što na ovaj način obeležava 55. godišnjicu od dodele Nobelove nagrade Andriću - kaže sagovornica. - Andrić je umeo svoja velika znanja o politici onoga vremena i društvenom miljeu toga kraja da pretoči u čarobnu jezičku materiju koja je pitka i danas. Gotovo da se ništa kod nas i nije promenilo. I kada govori o krizi onog vremena koja će rezultirati okupacijoom i aneksijom Bosne, on kao da govori o današnjoj svetskoj krizi.

Koje su to paralele iz Andrićevog remek-dela sa današnjicom?

- Nažalost, ovo je vreme prevrednovanja svega što smo nekada cenili ili mislili da o tome sve znamo. Danas se pokazuje da iznad svega stoji neka senka u odnosu na naša ustaljena gledanja tako da će i ova predstava biti nešto kao naše preispitivanje čemu je služio taj most Mehmed-paše Sokolovića u odnosu na činjenicu da danas živimo u takvom okruženju, upućeni jedni na druge, a zapravo međusobno suprotstavljeni.

Ipak, menja se načim rada u teatru, pa tako probe komada “Na Drini ćuprija” traju već nekoliko dana, ali uloge još uvek nisu podeljene, zar ne?

- Zamišljeno je da jedan glumac igra više likova, a kako će podela konkretno da izgleda, videćemo uskoro. Tačno je da se teatar menja. Danas je to kolektivni rad gde se jako dobro poznaje tekst, a onda reditelj sa svojom ekipom dramaturga pravi od toga tkivo predstave. Nije mi prvina u ovakvom načinu rada, imala sam pre nekoliko godina priliku da radim na sličan način u predstavi “Nahod Simeon” Tomija Janežiča. Slično, a opet na svoj način originalno, to sada radi Kokan Mladenović. To će biti jedna apoteoza glumačkoj igri, naporan fizički rad, i sve nas jako zanima šta će maštoviti Kokan da uradi sa tim Andrićevim tekstom. A premijera je blizu, predviđena je za 12. mart.

Viđamo vas relativno često u pozorištu i ponekad u TV reprizama serija i filmova. Jeste li zadovoljni svojim trenutnim angažmanom?

- Bilo je i mnogo posnijih perioda. Sve zavisi od toga kako uprava vidi glumca određenih godina u aktuelnom repertoarskom kontekstu. Glumica od 55 godina ne može da očekuje da je sve vreme u prvom planu, u prvim redovima. Zadovoljna sam i kada dobijem manju ulogu koja ima dovoljno unutrašnje drame, koja iziskuje da pokažem svoje glumačko iskustvo, ali me i podstakne da nađem u sebi neko zrnce kreativnosti koju ranije nisam uopšte ili nisam često imala priliku da pokažem na sceni.

Zašto nema više dobrih tekstova za glumice zrelog životnog i glumačkog doba?

- Sve je to uzročno-posledično povezano. Nažalost, nije lako u ovoj besparici kreirati repertoar. Više se ne igra ništa na klasičan način način. Eto i na BITEF-u pobeđuju predstave koje su zapravo govorenje teksta u publiku, na mikrofon, što je nakad bilo nezamislivo. Što se tiče ženskih likova u dramskim tekstovima, kod nas su u prvom planu žene tridesetih i i četrdesetih godina, njihove frustracije i nedaće, a nas iskusnije glumice uglavnom svrstavaju u uloge tetaka i baka.

Zašto vas više nema u predstavama beogradskih teatara?

- Sva su velika pozorišta zbog sveopšte krize koja pogađa i kulturu zatvorila krug oko svog ansambla. Pozorišta su prinuđena da se oslanjaju na sopstvene snage, što je konkretno za te glumce dobro, ali može da dovede u pitanje kvalitet tih predstava jer za veliki uspeh je potrebno i mešanje različitih energija.

Novosadska publika vas rado gleda u predstavama “Violinista na krovu”, “Dragi moj lažljivče”, “Ljubavna priča” i “Duh koji hoda”. Imate li u planu neku novu filmsku ili televizijsku ulogu?

- Zasad nemam takvih ponuda. Što se televizija tiče, ne pripadam nijednom od tih glumačkih klanova “pretplaćenih” na serije RTS i RTV. Ali glumac je najčešće osuđen da na svom čiviluku čeka svoju priliku. Dok ona ne stigne, mi se snalazimo, udružujemo i pred nekim komisijama apliciramo za sredstva. Neretko udružujemo sredstva iz sopstvenog džepa da bismo osmislili neku predstavu. Mnogo je glumaca u ovoj zemlji. Uvek je bilo manje dobrih reditelja nego dobrih glumaca.

GLUMA I POLITIKA

ŠTA mislite o kolegama koji nisu odoleli da zakorače u svet politike?

-Kada se jedan veliki glumac vratio pozorištu posle dugogodišnjeg bavljenja kulturom sa pozicija politike, gde je napravio dosta rusvaja, jedan veliki reditelj rekao je: “Hvala bogu da se vratio na scenu, šta mu bi da ode u politiku!” Dakle i za politiku i za glumu morate imati talenta, ali to su različiti talenti i retko je jednoj ličnosti dato da ih ima oba.