Mateo Garone: Postali smo robovi svojih nedostataka

RADNjA mog najvažnijeg "filma" dešava se u Rimu, svakoga dana: sa sedmogodišnjim sinom volim da šetam našim ulicama. Idemo na sport, uglavnom igramo tenis i fudbal. Sa prijateljima često igram poker. Igramo u pare i sada znate, ja sam kockar! I tako, ta čarobna mogućnost da sve dobre i loše stvari iza kamere postanu deo filma - to je kod mene sveprisutna misao. Ovako Mateo Garone, najuspešniji pripovedač mračnih bajki modernog vremena, autor "Središnje zemlje", "Rimskog leta", "Prve ljubavi", "Gomore", "Rijalitija" i drugih vrednih ostvarenja, u drvengradskoj biblioteci Emira Kusturice započinje priču o nevidljivim granicama između umetnosti i života.

- Za proces stvaranja filma, presudno je da znaš ko si. Ako to znaš, saznaćeš i sve ostalo. Ja sam u umetnost ušao kao slikar. Radio sam ulja na platnu. Nanesem određeni ton, onda polako dodajem nove slojeve, sve do željene slike. Slično je sa filmom: pišem, pa malo snimam, onda montiram. Zatim se vratim pisanju, i tako ukrug. Postepeno, impresije se pojavljuju, a ja ih stavljam na proveru. Zato volim da sam iza kamere, takva pozicija mi omogućava da u svaku scenu potpuno uđem. Najmanji gest ili pokret glumca, tada može učiniti čuda i ja ova čuda tražim. Geneza inspiracije obično počinje naklonošću prema karakteru, junaku. Sagledavam njegove mogućnosti pišući, razmatram njegove rizike, a najvažnije je ipak, kako ću vizuelizovati sve što moj junak radi.

Bili ste u prilici da mladim autorima na "Kustendorfu" govorite o procesima tokom stvaranja filma. Koliko je ta mogućnost za vas značajna?

- Sresti se sa mladim autorima u Mokroj Gori, u ovom izmaštanom mestu je privilegija. Volim ovaj festival. Komunikacija među ljudima je neposredna, bez nekog naročitog protokola. Tada stvari postaju intimnije i značajne. Nemam problem da "zaglavim" sa mladim prijateljima i do zore, uživam u druženju. Trudim se da im kažem da moraju pronaći svoj lični put, kako ne bi postali imitatori.

Vaš film "Gomora", autentična priča o mafiji, nagrađena je Velikom nagradom u Kanu...

- "Gomora" je nastala po literarnom predlošku Roberta Savijana, bio sam iznenađen jer mi je tekst ličio na naučnu fantastiku. Likovi kao da izlaze iz mračne bajke, iako su stvarni, hodaju ulicama Napolija, žive i rade to što rade. Otišao sam na poprište pravog mafijaškog rata i obradio sam viđeno dokumentarističkim jezikom. Bilo je teško odlučiti se za neki od tokova priče jer je izbor bio veliki. Snimao sam u delovima grada okružen ljudima kojih se ova priča i te kako tiče. Želeo sam da napravim priču o tom konfliktu, o ljudima u džungli gde se dobro i zlo na razaznaju. Tu je bio fokus, a pristup je bio ljudski i opšti, ne lokalni. Priče koje su se kasnije pojavile u medijima, da mi neko preti zbog snimljenog, uglavnom su plod nečije mašte. Važnije je to što sam dotakao srca mnogih.

"Rijaliti" vam je 2012. doneo još jedan kanski Gran pri. Koliko nas rijalitiji, društvene mreže i varljiva elektronska komunikacija, mogu oštetiti?

- Jureći konstruisane, veštačke snove, čovek može izgubiti svoj identitet. Priča u "Rijalitiju" je istinita i dogodila se u mojoj familiji. Brat moje žene želeo je da kroz učešće u "Velikom Bratu" postane neko. Krenuo je na psihološko putovanje, a stigao do crne rupe. Društveno zagađenje je guralo tog čoveka da postane poznat, da bude zvezda, a ni najmanje nije bilo važno kakav je to san za kojim juri. Ne volim da sudim svojim karakterima, ja ih volim i razumem njihove konflikte. To je film o čoveku koji misli da će, ako postane poznat, napokon postati važan svojoj familiji i ljudima koje voli. Biti neko i nešto, čak i na pogrešan način, to je moderna bajka našeg vremena. Život je više od gole istine, više od "rijalitija", ljude brišu elektronski snovi.

Na festival ste doneli rolnu vašeg poslednjeg filma "Priča nad pričama", sa Salmom Hajek, Vensanom Kaselom i Džonom Rajlijem. Iz modernih, zakoračili ste u svet univerzalnih, starih bajki...

- Film je zasnovan na zbirci priča napolitanskog pesnika Đambatiste Bazilea u 17. veku. Osnova filma je magijska i kasnije se pretvara u realizam. Likovi predstavljaju sve nas, imaju mane, robovi su svojih nedostataka i vodi ih želja koja je dovedena do krajnjih granica. Film je inspirisan i Gojinim crtežima. U njima sam pronašao - ljudskost, spoj realizma i fantastičnog, smešnog i tužnog.

Prvi put ste režirali film na engleskom jeziku, u drugačijim uslovima od evropskih i sa velikim glumačkim zvezdama. Kako je bilo?

- Pristup radu sa zvezdama isti je kao i kada radim sa manje poznatim glumcima. Kada ih birate, znate da li vas prihvataju. Njihov pristup bio je - "želim da uradim nešto drugačije". Mnogo sam od njih tražio, a oni su bili darežljivi. Međutim, specijalni efekti su prava frustracija. Jednostavno, dok snimate, veći deo toga što će biti krajnji rezultat, vi ne vidite. Nisam mogao da kontrolišem postprodukciju. To je kao kada date svoju sliku nekome, on nešto doda, onda dođe sledeći i docrta još ponešto. Kao neko ko veoma drži do svojih slika i boja, mogao sam samo da naučim mnogo iz ove frustracije.

Da li ćete uskoro ponovo na set, pripremate li novi film?

Razvijam više ideja i razmišljam šta će biti sledeće. Najbolje je kada se ideje bore same za sebe, pa koja pobedi.