Miljen Kreka Kljaković: Film je magična iluzija

KRAJEM prošle godine, kada su iz čitavog sveta objavljene kandidature za nagradu Oskar u kategoriji filmova van engleskog govornog područja, britanski “Gardijan” posvetio je nekoliko strana scenografu Miljenu Kreki Kljakoviću. Ovo veliko priznanje uglednog lista, koje je ipak malo neuobičajeno kada je reč o scenografiji, jedan od naših najcenjenijih filmskih stvaralaca u svetu dobio je za dekore u filmu “Muhamed” čuvenog iranskog reditelja Mađida Mađidija. Film je bio jedan od najvećih i najskupljih projekata poslednjih godina van američkog tržišta. U ekipi su bili brojni oskarovci - od legendarnog kamermana Vitorija Storare, do kostimografa Majkla O’ Konora i majstora za specijalne efekte, a Kljaković je podigao zadivljujuće gradove, Meku, Medinu i hrišćanski manastir u Bosri.

- Film o Proroku Muhamedu u iranskoj produkciji nije mogao da prođe nezapaženo, pogotovu kada je u pitanju filmski dekor - kaže Kljaković, koji iza sebe ima nagrade “Cezar”, “Feliks”, brojne nominacije za druga svetska priznanja. - “Gardijan” uglavnom nema običaj da se detaljno bavi filmovima koji dolaze van engleskog govornog područja, ali ovog puta napravljen je mali presedan. Njegov filmski kritičar Fil Hoad, fasciniran je dekorom Meke i Medine iz 6. i 7. veka, i uzeo je sebi za pravo da mene kao autora scenografije svrsta u najzaslužnije za uspeh ovog projekta.

* To nije prvi put da se govori o scenografiji ovog filma, tekstovi su se pojavljivali i u nekim američkim filmskim časopisima?

- Zbog njene veličine i grandioznosti, jer Meka i Medina su zaista čitavi gradovi, ovu scenografiju često porede sa “zlatnim vremenima Holivuda, dostojnim dela Sesila B. de Mila”. Bez lažne skromnosti, to nije samo priznanje za mene, nego za filmski dekor uopšte, i samo potvrđuje moja razmišljanja da je za uspeh svakog filma, između ostalog, zaslužna i brojna ekipa autora koja na njemu sarađuje.

* Podigli ste mnoge čudesne filmske svetove, “proputovali” istorijama i kulturama raznih civilizacija, sarađivali ste sa kultnim rediteljima i producentima, od Spilberga do Ridlija Skota... Šta je bio vaš najzahtevniji rad do sada?

- Najkomplikovaniji, najzahtevniji i najizazovniji dekor koji sam do sada izveo upravo je u ovom Mađidijevom filmu. Takav projekat se ne dešava često u karijeri, i takva šansa se ne propušta. Sama činjenica da je to istorijski spektakl, i da je priča smeštena u 6. i 7. vek, govori o ozbiljnosti ovog projekta.

* Šta je sada sa tim scenografijama Meke, Medine i manastira u Bosri?

- One su ostale kao jedinstvena turistička atrakcija, što me veoma raduje. Moj pokušaj da proniknem u arhitekturu tog vremena i da tim gradovima dam njihov pravi karakter, bio je najveći izazov. Jer, vrlo malo se zna kako su oni tada izgledali, i zato je interesovanje posetilaca i turista tako veliko. Siguran sam da svako od nas ima želju da bar jednom prošeta vremeplovom kroz istoriju i vreme koje je daleko iza nas.

* Poslednji dekor radili ste nedavno, i to u Beogradu, iako je reč o američkoj produkciji, u filmu reditelja Breda Sirberlinga.

- Scenario filma dobio sam na čitanje dosta davno, a Sirberlinga poznajem odranije. On je u svojim filmovima sarađivao sa vodećim holivudskim glumcima - sa Meril Strip, Nikolasom Kejdžom, Džimom Kerijem, Meg Rajan... Ovog puta, u njegovoj glumačkoj ekipi bio je oskarovac Ben Kingsli, sa kojim sam se već sretao, i sa kojim sam sarađivao na filmu WAR Inc. Film koji su snimali u Beogradu je savremeni triler, čija je dramaturgija zahtevala specifičnu atmosferu puni mistike, iščekivanja i napetosti. Zato smo odlučili da glavne enterijere gradimo u studiju, kako bismo mogli da kontrolišemo svaki detalj. Gledajući snimljeni materijal, mislim da smo uspeli da dočaramo tu neobičnu tajanstvenost koja je postojala kao imperativ u osnovnoj ideji filma.

* Vaš zastupnik je agencija “Sandra Marš” iz Los Anđelesa, kuća koja zastupa najveće svetske filmske scenografe i oskarovce. Da li ste došli do pozicije da možete da radite samo projekte koje želite?

- Mnogo godina je prošlo od kada sam potpisao prvi ugovor sa agencijom Sandre Marš. Radio sam i male i velike filmove, sticao iskustvo, bio nominovan za prestižne nagrade i pažljivo gradio karijeru. Kada steknete reputaciju, i kada u ovoj profesiji dosegnete zenit, onda vam se sami po sebi nameću ozbiljni i veliki projekti, i saradnja sa najvećim filmskim imenima.

* Da li se na filmu prepoznaje karakteristični scenografski rukopis, i šta je ono po čemu se izdvaja vaš autorski stil?

- Scenografija je umetnost kojoj se prilazi na različite načine. Njena poetika se menja od filma do filma, od projekta do projekta, ona nije ujednačena, nema svoj prepoznatljiv autorski potpis, a ni stil. Postoje samo dobre ili loše osmišljene scenografije. Film je magična iluzija koja se stvara, i maštovitost je osnova svake uspešne scenografije. To je ono što svakom autoru daje poseban autorski pečat. Možda je ta maštovitost, a posebno osećaj za svaki detalj, ono po čemu se moja scenografska rešenja razlikuju od drugih.

* Koliko su scenografi samostalni u poslu u odnosu na reditelje i producente?

- Najvažniji zadatak scenografa je da pametno, maštovito i dobro osmisli prostor u kome se dešava neka filmska priča. Zato postoji period priprema u kojima scenograf svojim samostalnim, kreativnim radom dolazi do različitih idejnih rešenja, koja kasnije potvrđuje sa najužom autorskom ekipom. Što su ideje bolje i prihvatljivije, to je i prostor u kome samostalno odlučujete veći i širi.

* Šta se poslednjih godina događa sa srpskim umetničkim filmom, gde je danas njegova pozicija?

- Domaći film je tamo gde je i bio u protekle dve i po decenije - opšta nemaština i besparica skoro da su ukinuli i ugasili ozbiljniju filmsku produkciju. Film, kao i kultura uopšte, pretvorili su se u budžetskog prosjaka - sada su na marginama života i na ivici ponora, u kome će, ukoliko se ne napravi neka ozbiljnija strategija, jednog dana neminovno i nestati. Državi je, izgleda, i cilj ukidanje kulture, jer se na taj način stvara jedan sloj poluobrazovanih ljudi i polusveta, s kojim se bolje i lakše manipuliše. Zato su nas i pregazile “farme”, razni rijaliti programi i sirotinjske TV zabave, koji se nadmeću u prizemnosti, vulgarnosti, prostoti, primitivizmu. Da čovek ne poveruje da su u Srbiji, u 21. veku to najgledaniji televizijski programi, “modeli” na kojima se podižu buduće generacije. Izgleda da je naša zemlja valjano obolela i da joj nema leka, pošto vidim da nikakve građanske borbe protiv ovih programa nema.