Čovek u centru Tijanine slike

ULjEM na aluminijumu, beogradska umetnica Tijana Kojić (1987) slika, utiskuje, rezbari čitav spektar osećanja. Na delima izloženim u Grafičkom kolektivu, ljudske figure se u ciklusima "samonapuštanja" i "povratka" bore sa strahovima i teskobama. Njena umetnost, kako to beleži Boris Mandić u katalogu za postavku "Stratum", nema karakter iluzije, estetiku lepog i prijatnog, već je neposredna manifestacija stroge istine.

Otkako je kao debitant stupila na likovnu scenu i iste godine osvojila dve prestižne nagrade za mlade stvaraoce (Niške art fondacije i Fonda Vladimira Veličkovića), kao autor se odvojila izrazitom ekspresivnošću. U centru interesovanja joj je čovek koji gubi svoju individualnost (vertikalu) utapanjem u masu (kako kaže "kolektivni organizam").

- Ovom izložbom vraćam se onom sloju koji pripada čoveku kao pojedincu, a osećajnost je askpekt kojem mora da se vrati kako bi ostvario sopstvenu vertikalu - objašnjava umetnica. - Za taj proces vraćanja sebi, koji je kružan i naporan, jer se odigrava u nepravilnom i nepredvidivom broju ponavljanja, neizbežno je vezana i teskoba.

Pored "nove osećajnosti" za dela Tijane Kojić, karakterističan je i povratak figuraciji, koji je primetan i kod njenih kolega iz najmlađe generacije likovnih stvaralaca, o čemu umetnica kaže:

- Čini mi se da se čovek ponovo naseljava naša dela, kao što se i mi kroz povratke u pojedinstvo ponovo naseljavamo u sopstveno telo. Taj izbor je kod mene bio iskren i prirodan. Smatrala sam da bi moj lični razvoj trebalo da se odvija na dva paralelna koloseka. Bilo mi je bitno koliko da ovladam mogućnostima tehnoloških postupaka, toliko i da njima ispoljim ono što se razvija na koloseku intelekta. U ovim traženjima, ono što je zaokružilo moja dela, figurativnost i manipulisanje tradicionalnim disciplinama, došlo je kao deo procesa sopstvenih "samonapuštanja" i "povrataka".

Iako je tek nešto starija od studenata, koje kao docent podučava na Fakultetu primenjenih umetnosti, svoj status je uspela da potvrdi i time što je vlastitim snagama obezbedila sebi prostor za rad:

- Moja generacija je naučila na to da nam se benificije polako ukidaju - uverava Tijana Kojić. - Starije kolege mogle su da računaju na drugačiju saradnju sa galerijama i institucijama kulture, u smislu podrške, materijalnih troškova izlaganja, pa mogućnostima da im se obezbedi atenje. Ali tu su skoro svi resursi iscrpljeni, ili na izmaku. U poređenju sa generacijom kojoj predajem, i moja je imala više mogućnosti, jer su sada ukinute i neke stipendije.

INFORMACIJA POSTALA ŠUM

- Naša scena je skoro uvek anahrona, uvek postoji nekakav raskorak između onoga što mi kao publika možemo da prihvatimo i onog što se dešava - kaže Tijana Kojić. - Umetnici su izgubili neposredan kontakt sa širom javnošću, što je u skladu sa gotovo zanemarljivom medijskom zastupljenošću sadržaja iz kulture. Ona je gotovo na nivou statističke greške, kada se uzme u obzir količina vesti i informacija koja je u opticaju. Inflacija informacija je ogromna i sve se pretvorilo u nekakav šum, u kome nam informacije iz oblasti kulture promiču neprimetno.