Jovo Maksić: Teško je iskreno praštati

OD svetske premijere debitantskog filma Ivana Jovića "Isceljenje" na Festivalu u Kotbusu (Nemačka) prošlo je tačno godinu dana. U međuvremenu je ova drama o iskupljenju i istinskom praštanju obišla mnoge festivale u zemlji i inostranstvu, pokupila brojne nagrade, da bi, sa odličnim preporukama, 10. decembra konačno stigla u domaće bioskope.

Po ocenama publike i kritičara, glumac Jovo Maksić ostvario je u "Isceljenju" odličnu ulogu. Sa krajnje svedenim glumačkim sredstvima, Maksić je uverljivo dočarao lik monaha, čija se vera nalazi na ispitu:

- Film "Isceljenje" je počeo kao priča za stolom, za kojim sedi grupa istomišljenika i prijatelja. Deset prijatelja radilo je na istoj ideji. Krenuli smo u avanturu, bez velikih ciljeva, sa namerom da snimimo nešto za našu dušu. Bio je to naš odgovor na sveopštu kulturnu depresiju. Čini se da je baš ta energija i čista emocija, na kraju iznedrila dobar film.

Njegov junak dane provodi u isposnici, daleko od civilizacije, žaleći za ženom i detetom, koji su ubijeni u ratu. Tu ga pronalazi otac ubice, koji je uveren da samo on, iskrenom molitvom, može izlečiti njegovog teško bolesnog unuka koji "ispašta očeve grehe".

- Suština filma je da ukaže kako olako koristimo reči "izvini" ili "oprostio sam", ali u duši ne opraštamo. Reči su u današnje vreme izlizane, izgubile su svoje istinsko značenje. Vi više ne znate šta je patriota, šta je kolateralna šteta, a šta ubistvo. Ljudima treba suditi po delima, a ne po rečima - kaže Maksić.

Iako je reč o filmu skromnog budžeta, svedene priče, neuobičajene tematike, sa samo tri lika, naš sagovornik veruje u bioskopski život "Isceljenja".

- Za mene je ova uloga bila veliki izazov, ali ja i volim takve, svedene filmove. Nervira me kada se ponavljaju i naglašavaju stvari, kada se objašnjava nešto za čim nema potrebe. Jer, publika nije glupa i razume poruke, pa i one najsuptilnije. Reakcije gledalaca, kada izađemo na poklon, moj su najveći dar.

Maksić je dugogodišnji član dečjeg pozorišta "Duško Radović", ali gostuje i na drugim scenama, poput aktuelne predstave "Palilulski roman" Egona Savina u JDP-u. Kritičari su složni u oceni da je reč o glumcu velikog dara. O tome svedoči i Sterijina nagrada koju je dobio 2012. za ulogu u predstavi "Bunar" Egona Savina. Ipak, retko se pojavljuje na velikim scenama, a još manje u medijima.

- Mislim da je moj posao da sve što imam da kažem, kažem u pozorištu ili na filmskom platnu. Ako sam napravio nešto dobro, bojim se da ću na nekom TV gostovanju ili u intervjuu samo da uprskam to dobro. A ako sam loše odigrao ulogu, tu me nikakva priča ne može spasti.

Glumci danas, smatra Maksić, često nisu u mogućnosti da biraju, pa prihvataju uloge koje bi, da je neko srećnije i bogatije vreme, sigurno odbili.

- Mala je ovo sredina, a mnogo je akademija. Svake godine izbacuju se nove klase glumaca, među kojima je mnogo darovitih mladih umetnika, ali je pitanje da li će ikada dobiti šansu da to pokažu, osim u nekoj reklami.