Malagurski: Uz puno truda bolje sutra može da se ostvari

PREVIŠE je ljudi koji su u apatiji, ali mislim da nema razloga za to. Koliko god nam deluje da se nalazimo u bezizlaznoj situaciji, uvek ima rešenja. Ona čak i ne podrazumevaju kolosalne napore i ogromna odricanja - kaže za „Novosti“ Boris Malagurski, autor nagrađivanih dokumentaraca, od kojih je najpoznatiji „Težina lanaca“. Odgovor na pitanje „kako da nam bude bolje“ ponudiće i drugi deo ovog dokumentarca, čija je svetska premijera u novembru, a u Srbiji početkom 2015. godine.

Prvi deo filma, koji se bavio ulogom Zapada u raspadu bivše Jugoslavije, osvojio je mnogobrojne nagrade, zabeležio veliku gledanost, ali i pokrenuo mnoge polemike. U Srbiji nikada nije prikazan na nekoj televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, ali je zato nedavno emitovan na satelitskom TV kanalu Russia Today, pred 644 miliona ljudi u više od 120 država. Ovog vikenda, zahvaljujući Eurochannel, videće ga gledaoci širom SAD, Južne Amerike, Afrike i zapadne Evrope.

Tema „Težine lanaca 2“ je ekonomija neoliberalizma na našim prostorima, a u dvosatnom dokumentarcu čućemo šta o tome misle Noam Čomski, Oliver Stoun, general Luis Mekenzi, Karla del Ponte, Ivo Josipović, Dajana Džonston i mnogi drugi.

- Raspad Jugoslavije i ekonomska reforma koja je usledila navodno su imali za cilj da nam donesu slobodu i demokratiju. Od nezavisnosti i od ekonomskih terapija nismo dobili ni slobodu ni demokratiju. To je i razlog zbog kojeg prema anketama građani sve manje veruju u demokratiju. Neoliberalizam je omogućio političarima da ne moraju da razmišljaju, jer im nudi gotovo rešenje za sve ekonomske probleme. Dok sam u prvom delu „Težine lanaca“ analizirao na koji način su spoljni uticaji razbili Jugoslaviju, u drugom delu želim da vidimo gde smo pogrešili nakon raspada, zbog čega smo tu gde smo.

* Oliver Stoun smatra da raspad Jugoslavije nije bila nikakva „etnička eksplozija“, kako je predstavljeno u medijima. Koji je, po njemu, razlog naše propasti?

- Iznenadio sam se koliko Stoun zna o prostoru bivše Jugoslavije, kao i da je veoma svestan stvarnih razloga zbog kojih se zemlja raspala. On tvrdi da ako želimo da razumemo njen raspad moramo da se vratimo u prošlost dalju od devedesetih. Još je Džon Foster Dalas, državni sekretar SAD kad je Ajzenhauer bio predsednik, govorio kako je „neutralnost nemoralna“. On je verovao da je komunizam trebalo pobediti po svaku cenu, i da i nesvrstana Jugoslavija mora da služi ka tom cilju. Ekonomska reforma Ante Markovića, po rečima Stouna, mogla je da uspe da su je SAD finansijski potpomogle. Međutim, uz pomoć MMF-a i Svetske banke Zapad je Jugoslaviju gurnuo u propast i, kako tvrdi Stoun u filmu, iskoristili su još jednu priliku da preuzmu ulogu „policajca sveta“.

* Kako izgleda „neoliberalizam na srpski način“?

- Posle pada Miloševića postavljeni su takozvani eksperti sa zadatkom da sprovedu Vašingtonski konsenzus u Srbiji. Iako je taj ekonomski program, sastavljen od strane vlade SAD i nekoliko finansijskih institucija, propao u gotovo svakoj zemlji u kojoj je primenjen, naši takozvani eksperti su nas uveravali da će nam doneti ekonomski prosperitet.

- Kao neoliberalni projekat, on je podrazumevao kresanje socijalnih usluga, privatizaciju svega što iole vredi i otpuštanje radnika. Iako je bilo političkih snaga koje su, koliko-toliko, kočile rigoroznu šok-terapiju, uništenje ekonomije je bilo nezaustavljivo. Tu katastrofalnu ekonomsku politiku sprovodili su ljudi koji su radili sa Džefrijem Saksom, čovekom koji je doveo Vašingtonski konsenzus u Boliviju, Poljsku i Rusiju, posle čega su ekonomije tih država propale. Mislim pre svega na Saksovog kolegu Božidara Đelića. Pre nego što je došao u Srbiju da nas „usreći“, Đelić je „lečio“ ekonomiju Poljske svojom šok-terapijom. Uspeo sam da intervjuišem i Mlađana Dinkića u filmu, koji je sa ozbiljnim izrazom na licu izjavio da „nije bitna cena po kojoj se nešto prodaje“ govoreći o privatizaciji koja je sprovedena u Srbiji.

* Jedan od najvećih mislilaca današnjice Noam Čomski kaže da je „teško opravdati postupke EU i MMF na ovim prostorima“?

- Čomski u filmu govori o merama štednje koje sprovodi EU i koje MMF propagira širom sveta, imajući u vidu da se štednjom ne postiže rast. Navodi primer Argentine koja je, dok je slušala savete MMF-a, smatrana „odličnim đakom“ i primerom uspešne neoliberalne ekonomije. Onda se argentinska ekonomija srušila. Argentina je tada, suprotno savetima MMF-a, proglasila bankrot i mada je nekoliko meseci bila teška situacija, njihova ekonomija je počela da raste i sada predstavlja jednu od jačih u regionu. Izgrađen je i muzej u Buenos Ajresu koji prikazuje sulude savete koje je Argentina dobijala od MMF-a i katastrofalne posledice koje je sprovođenje tih saveta izazvalo. Ne bi bilo loše da se i u Beogradu izgradi sličan muzej.

* Na priču o „pogrešnim odlukama“ nadovezuje se i Karla del Ponte koja tvrdi da su poslednje presude Tribunala u Hagu bile „velike greške“?

- Ona je i ranije govorila da nikako ne može da objasni zbog čega su oslobođeni Ante Gotovina i ostali generali koji su imali komandnu odgovornost za vreme hrvatske akcije „Oluja“ u Krajini 1995. godine. Za Haradinaja je barem jasno - svedoci su ubijeni i tako je izbegao zatvor za zločine počinjene na Kosovu i Metohiji. Intervjuisao sam je za film jer sam želeo da predstavim kako zaista izgleda pravda na Zapadu. Mislim da je i sama Del Ponteova razočarana radom Tribunala. Ispada da ratne vođe država koje su najvernije slušale Zapad mogu da počine i najgore zločine, poput vađenja organa i njihove prodaje na crnom tržištu, a da za to prođu nekažnjeno. Kad bi sutra Hašim Tači odbio da sluša naredbe SAD našao bi se u prvom avionu za Sheveningen.

* Jeste li pitali Del Ponteovu da li je tako mislila i za vreme svog mandata?

- Da, odgovorila je da je osećala veliku frustraciju što njen tim nije mogao da dođe do neophodnih informacija o zločinima na Kosmetu koji bi omogućili da se osude mnogi kosovski Albanci za ratne zločine. Optužila je vladu Albanije i Unmik za odbijanje saradnje.

* A ko je, po vašem mišljenju, kriv za ovo što nam se dešava?

- Krivicu delimo svi. Zapad pritiska slabije države kako bi izvukao korist iz njih, domaći političari gledaju kako da se ugrade u tu eksploataciju, a građani sede i čekaju da ih neko spase. U takvoj situaciji će mnogi građani da odu u kafanu i ulože ogroman trud u pronalaženje što kreativnijih ružnih reči za vlast, ali to neće ništa promeniti. Mlade i pametne koji svojom energijom mogu da menjaju sistem roditelji od malih nogu uče da beže iz zemlje, a oni koji se odluče da ostanu gledaju samo lične interese, u najboljem slučaju interese porodice i najbližih prijatelja. Ne vidim više borbenost koja je nekada bila u duhu srpskog naroda, ali verujem da može da se probudi. Želim da svojim filmskim radom podstaknem ljude da se udružuju i menjaju društvo oko sebe.

* Jesmo li izgubili veru u bolji život i kako da je vratimo?

- Pogledajmo kako su države koje su danas bogate vodile svoju ekonomsku politiku dok su bile siromašne. Verovali ili ne, nisu sprovodile Vašingtonski konsenzus i šok terapije, niti su tražile rešenja u stranim investicijama. Finska je od tridesetih do osamdesetih zvanično obeležavala sva preduzeća čiji je vlasnički udeo stranaca prelazio 20 odsto kao „opasne kompanije“. Čak i Singapur, koji se smatra najblistavijim primerom neoliberalne ekonomije, ima jedan od najvećih javnih sektora na svetu koji stvara 30 odsto nacionalnog dohotka.

* U svetu se trenutno dešavaju veliki geopolitički potresi. Kakva je sudbina nas malih u „igrama velikih“?

- Mislim da treba da se svrstamo uz one koji predstavljaju ekonomsku budućnost sveta, a to su svakako Kina, Rusija, Brazil, Južna Afrika i Indija, ne iz neke velike ljubavi, već iz koristi. Približavanje Evropskoj uniji nije donelo korist kakvu smo očekivali. Mali protiv velikih ne mogu. Zato je potpuno logično da budemo uz velike koji nikada nisu bili protiv nas.

* Jeste li zažalili što ste život u Kanadi zamenili za život u Srbiji?

- Nisam, ni jednog trenutka. Ponekad pomislim kako neke stvari bolje funkcionišu u Kanadi, ali to me samo inspiriše da pokušam da to primenim i u Srbiji, makar kada je u pitanju profesionalnost u poslu. Međutim, primetio sam da kad drugima predložim neki bolji sistem, većina će ljutito da mi podvikne: „Nije ti ovo Kanada!“ Taj stav moramo da promenimo, a smatram da je vreme da prestanemo da smatramo Srbiju za sinonim svega što ne valja. Uostalom, zato sam i snimio film o Beogradu, koji će doživeti TV premijeru na RTS u oktobru. Ovo će možda da iznenadi neke koji nisu mogli da zamisle neki moj film na RTS-u, ali i to pokazuje da kad se nadamo boljoj budućnosti, uz puno truda i malo sreće, ona može da se ostvari. Samo je važno da se svakodnevno borimo da oblikujemo budućnost onako kako nama odgovara.