Vesna Kapor: Priča mora imati srce

NA jednom mestu, pišući o Hiperboreji, Miloš Crnjanski je zabeležio: „Po sećanju se hoda kao po mesečini“. Bez sećanja čovek ne postoji. Ne samo sećanja na sopstveno minulo vreme, već i onog šireg sećanja. Na pretke, prijatelje... Ako postoji putokaz koji bi se nastavio na naslov knjige, onda su to oni divni stihovi Stevana Raičkovića: „Mi smo samo niti koje vežu nerođene sa mrtvima“. I kad se tako shvati naše kratko vreme na ovom svetu, čovek može da otkrije mnogo toga o sebi - kaže za „Novosti“ Vesna Kapor, otkrivajući kako se odlučila za naslov knjige priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“, koju je nedavno objavila „Agora“.

U zbirci se pretaču i dodiruju sadašnjost i prošlost, životi junaka i njihova sećanja. Stvarnost koju autorka prikazuje, određena je i koordinatama poslednjeg rata na ovim prostorima.

* Kažete da su priče napisane kao iskakanje iz koloseka očekivanog?

- Dok ne ispričamo svoje priče, nigde nećemo stići. Lutaćemo, pokušavajući da kameleonskim fabulama udovoljimo projektantima novog vrlog sveta, zaboravljajući da priča mora imati srce. Pisala sam ih protiv struje i zaborava. Bila sam svedok jednog tužnog rata, i ne želim da drugi pričaju moje priče, demonizuju moje mrtve drugove, i sve nas, zbog toga što je neko uspeo, majstorski, da nam u svest programira mazohistički koncept - kaže književnica.

* Ko su junaci ove knjige?

- Eros i Tanatos dodiruju se u svakom času njihovih života. Njihova sećanja pulsiraju, i javljaju se, iznenada, kao strašni bol, ali i kao katarza. To su priče o nama. I o jednom strasnom pripadanju, uvek, jednom mestu: zavičaju. A on je i svuda i nigde. Priča o životu junaka, o životu svih nas, mogla bi se kratko označiti kao „časovi opsene“, u kojima leži magija sveta.

* Kolika je moć priče i pripovedanja u našem vremenu?

- Priča je suštinska čestica kosmosa. Jedan monah je rekao, slušala sam, da dok postoji i jedan jedini čovek koji se moli, svet će postojati. Rekla bih da se i priča i pripovedanje uklapaju u ovaj obrazac, jer su deo čovekove nasušne potrebe. Moć pripovedanja, i danas, velika je. To se najbolje vidi po tome što se, ma koliko književnost i umetnost, bile skrajnute, ipak, o sadržajima istih, veoma vodi računa. To kako se poslednjih decenija, veoma sofisticiranim perfidnim sistemima, tražilo da zaboravimo sve što je i nas bolelo, da zaboravimo kakvi smo i ko smo, da se unizi sve važno i veliko iz naše istorije, preko umetnosti, pokazuje kolika je, još uvek, njena važnost i moć.

PAKOVANjE GLUPOSTI

* Kako se čovek nosi sa emocijama u vrtoglavoj svakodnevici?

- Pisati o emocijama, živeti emocije, u ovom času, nužno je kao i disati. Naša srca su potonja uporišta istinskih susretanja. Ljudima se nude laki i trivijalni sadržaji, i nažalost, oni po inerciji bivaju široko prihvaćeni. Glupost se pakuje kao vrhunac suštine. Međutim, verujem da su ljudi gladni dubokih i pravih sadržaja i vrednosti.