Nebojša Dugalić: Decu učim da vole sebe i domovinu

SLUČAJNO vas spazih i ne mogu da prođem a da vam ne izrazim svoje divljenje i za glumu i za vašu predivnu, mnogočlanu porodicu - pomalo stidljivo, ali ipak odlučno, prilazi nam mlada žena u bašti kafića naspram mermernog zdanja Srpskog narodnog pozorišta i nakratko prekida razgovor "Novosti" sa Nebojšom Dugalićem.

Presretanja ove vrste uobičajena su u životu Dugalića, sjajnog glumca, uspešnog reditelja i brižnog oca petoro dece. Ovih dana privremena adresa mu je Novi Sad, a povod 59. Sterijino pozorje. Prethodnih godina njemu su žiriji i publika u tri navrata dodelili Sterijinu nagradu, a sada će je on, kao član žirija, dodeliti kolegama.

Nema tremu ni od izlaska na scenu ni od žiriranja, ali priznaje da je imao specifičan osećaj kada je u ponedeljak trebalo pred prepunim pozorištem i TV kamerama da izgovori svoju poetsku besedu u čast otvaranja najuglednijeg i najuspešnijeg teatarskog festivala u zemlji i okolini. Jer, nije to bila obična beseda. Trebalo je smisliti prigodne reči u slavu teatra u danima kada zbrajamo žrtve i posledice poplava.

* U takvim trenucima nemoći pred višom silom čoveku, ma koliko leporekom, reči naprosto zapnu u grlu...

- Pred takvim događajima najprimerenije je da čovek ćuti i da učini ono što je do njega, da pomogne i ublaži dramu tih stradanja. Postoje događaji koji nemaju ime, ne staju u reči, koji se ne mogu zahvatiti nijednim pojmom. Međutim, koliko god je ta predsmrtna Hamletova rečenica da je ostalo samo ćutanje - jedino u čemu bismo se mogli prepoznati, ipak je govor nešto na šta smo u takvim situacijam obavezni. Govoriti moramo i u ime onih koji više, nažalost, nisu sa nama.

* Šta je za vas poruka i pouka iz našeg najnovijeg stradanija?

- Možda je ovo bilo upozorenje i prilika da se vratimo sebi, da dozvolimo da u nama zaživi osećaj zajedništva, solidarnosti, brižnog odnosa prema drugima. Imao sam priliku da budem na nekim mestima gde se pomagalo, radilo... Najuzvišeniji i najdirljiviji je entuzijazam mladih ljudi i ogroman potencijal koji oni u sebi nose. Poželeo sam da taj entuzijazam potraje što duže i da nikome od nas ne padne na pamet da ga zloupotrebimo. Kada bi samo potrajao i postao nešto što se u našem mentalitetu podrazumeva, čini mi se da bismo se za pola godine svi preobratili i oživeli.

* Zašto za Srbe ne važi mudrost - istorija je učiteljica života?

- Izgleda tako, međutim, osvrćući se često unatrag nisam primetio da je istorija išta ikoga naučila. Ona ima neke svoje ritmove, iznova ponavlja jedan te isti nauk, nizove istih događaja. S druge strane, svakodnevica je brza i neumoljiva, zahteva celog čoveka svakog dana, pa on i kada bi hteo nešto od istorije da nauči, nema vremena. Istorijski nauk bi prvenstveno trebalo da uče oni koji formiraju koncepte življenja svima nama, koji utiču na opšti tok događanja. To se, bojim se, nikada neće dogoditi jer će istorijom uvek vladati interes i moć.

* Igrali ste u "Seobama" lik Vuka Isakoviča. Šta mislite o njegovoj životnoj filozofiji?

- Ceo taj roman je priča o nekoj nacionalnoj razmeđi i razapetosti između Istoka i Zapada, o našem večitom raskoraku i razmišljanju kojoj ćemo se strani privoleti i kako pomiriti istorijsku nužnost i naš nacionalni interes. To se, s pozicije naše, prvenstveno geografske, pokazalo kao gotovo nemoguća stvar. Mi smo uvek bili prinuđeni na izbor, a nikada do kraja ne znajući šta smo kojim izborom dobili. Konkretno, kod Vuka Isakoviča, imamo tu stalnu težnju za Rusijom kao mestom našeg izbavljenja i smiraja. Međutim, mi vidimo da sav taj narod kada posle bezbrojnih muka i stradanja dopre do Rusije shvata da je bio lepši njihov ruski san od ruske stvarnosti. To je priča o nama i našem nacionu, ali i o čovekovoj sudbini, po prirodi nomadskoj, koja se nikada ne može smiriti na jednom mestu. U prirodi ljudskoj je da ima s jedne strane san, a sa druge neostvarenost tog sna. To, naravno, ne znači da treba prestati sanjati, snovi nas pokreću.

* Delite li mišljenje savremenika koji upozoravaju da smo rušeći sistem svih vrednosti urušili i ono najvažnije, porodične odnose. Možemo li ih ponovo vazdići?

- Možemo i treba. Čovek u svemu čime se bavi treba da se trudi da donese najviše ploda, u porodici prevashodno. Ako gradim porodičnu zajednicu, onda treba da prilažem celog sebe na temelju ljubavi. Mislim da je to jedini odgovor na sve naše dileme, jer naprosto kada gradimo ljubav i kada ta ljubav u nama narasta, sve drugo se složi samo od sebe. Nemamo drugu potvrdu da smo živi ako ne odjeknemo u nekom. I Niče je govorio o davanju kao jedinom pravom dobitku, darivanju kao jedinom načinu da se ono što imamo ne izgubi.

* Koje najvažnije životne pouke želite da prenesete svojoj deci?

- Ne trudim se da ih učim nečem što moraju da zapamte jednom zasvagda, nego da razumeju šta je ono što ih ispunjava i raduje i da uživaju u radostima davanja i dobrote prema ljudima uopšte, prema bližnjima, prema domovini. Tu nema recepata jer je svaki čovek neponovljivo biće i svako treba da nauči da voli na način na koji je on sposoban za ljubav. Ako to moji Jana (13), Vidan (12), Bogdan (11), Kalin (4) i Ilina (2) budu naučili i budu nosili kroz ceo život, to će i njih i mene učiniti srećnim.

* Kako uspevate da uskladite roditeljske, rediteljske i glumačke obaveze s obzirom na to da mesečno odigrate od 25 do 30 predstava?

- Nije lako. Nekada za porodicu imam više vremena, nekada manje, ali može se sve postići ako je čovek odgovoran i istrajan. Važno je da deca znaju da ste im uvek mesto sigurnosti i oslonca. Roditeljstvo, naročito ako je porodica brojna, traži i odricanja, pa je moja supruga Dragana, koja je takođe glumica, svoju karijeru podredila njima. Shvatili smo da je veoma važno da nam deca odrastaju uz roditelje. Porodica je ulog važniji od bilo kakve profesije.

* Da li je tačno da vam često postavljaju pitanje da li vi i vaša supruga planski radite na povećanju nataliteta u Srbiji?

- To je često pitanje. Zapravo, moja supruga i ja smo blagosloveni. Spaja nas velika ljubav i međusobno razumevanje, a deca su prirodno došla.

* Primetna je vaša okrenutost duhovnosti i religiji. Da li je to i zbog toga što ste rođeni u Kraljevu, nadomak manastira Žiča?

- To je imalo svog uticaja, ali ne presudnog. Naprosto se u čoveku probudi osećanje pripadnosti. Kada stanemo pred Boga stojimo kao onaj koji je u odnosu sa živim Bogom, licem k licu. Vera da me u molitvi Bog čuje i da mu stojim pred licem - to je sav dobitak, nema drugog. Ili da stojim pred bližnjim i da ceo u njemu odjekujem, šta nam drugo treba? To naravno nije lako, jer da bi se to desilo čovek treba mnogo toga u sebi da promeni i da se odrekne svega onoga što ga osujećuje u takvom naporu da se stane pred lice i Bogu i bližnjem.

- Nisam nikada bio sklon da mudrosti primam kao gotova, zaokružena znanja. Ako gledamo način na koji su pojedini stvaraoci sagledavali tajnu našeg postojanja, Dostojevski je neuporediv, zatim Tomas Man, Andrić, Crnjanski, Isidora Sekulić, Momčilo Nastasijević... Mislim da su oni ostali najverniji u težnji da objasne to nedorecivo i tajanstveno u ljudskom biću.

* Jeste li optimista na ličnom planu i kako to postižete?

- Ne znam da li bih se mogao svrstati u tu kategoriju jer uvek postoji opasnost od naivnog optimizma. I najveći optimista mora računati na neku dozu pesimizma.

* Doseže li vaš optimizam do nekih budućih godina u kojima će Srbija biti ekonomski i socijalno stabilna zemlja, a Srbi složna nacija?

- Verujem da to jeste moguće, u onoj meri u kojoj ljudi na najodgovornijim mestima u zemlji ne budu zloupotrebili potencijal entuzijazma mladih ljudi koji sam imao priliku da vidim u ovim nemilim događajima. Ako neko bude umeo da se odgovorno odnosi prema tome i obezbedi prostor da se ta energija izrazi na najplodonosniji mogući način, zaista verujem da bismo mogli za vrlo kratko vreme da vaskrsnemo.