Dejan Aleksić: Poezija bez doboša i fanfara

INSPIRIŠU me obični motivi iz svakodnevice. Tražim spone između profane stvarnosti i sveta "iza sveta". Neprestano sam podstaknut da uviđam odnose, kontekste koji nam omogućavaju da sve što nas okružuje tumačimo na način dublji od onog koji nam nameće primarna percepcija. Nalazim univerzalno u opštem, stvarnost u prividu - kaže za "Novosti" Dejan Aleksić, povodom zbirke pesmama "Biti" (izdavač Kulturni centar Novi Sad), za koju je dobio Zmajevu nagradu.

Postoji nekoliko tematskih osa koje drže na okupu pesme iz zbirke "Biti". Jedna grupa pesama, po Aleksićevim rečima, problematizuje davnašnja intimna iskustava, priziva ih kao pomoć u razumevanju sadašnjeg trenutka, polemiše sa tragovima koje su ta iskustva, ponekada čak trivijalna i naizgled nevažna, ostavila u prostorima unutrašnjeg sveta. Slede pesme koje govore o samom stvaralačkom umeću, o ličnom odnosu prema pesmi koja je savršena mera određivanja sebe prema svetu.

* Tu su i stihovi koji čine završni ciklus u knjizi?

- U njima je prisutan momenat glorifikacije ličnog nad kolektivnim, čoveka naspram sile opštosti bilo koje vrste čija je odlika da obezljuđuje.

* Bavite se i vezanim i slobodnim stihom?

- U poslednje dve knjige koristim gotovo isključivo slobodni stih, koji je, to se mora reći, slobodan samo uslovno. U ranijim knjigama sam negovao stroge klasične forme, usavršavajući pesnički zanat. U slobodnom stihu, mada to svuči paradoksalno, teže je pisati nego u vezanom. Određeni standardni oblik, sa svim zakonitostima versifikacije koji za njega važe, predstavlja ograničeni manevarski prostor za pesnički izraz i vi vremenom disciplinujete svoj jezičko-stilski registar, što nije loše. Naprotiv. Ali istovremeno gubite osećanje sigurnosti i smelost da stvarate van zadatih okvira. Znam veliki broj pesnika koji bi se izvan soneta osećali kao papagaji u mećavi. Kod takozvanog slobodnog stiha ta sloboda je privid, zamka. Sloboda je samo u tome što zakonomernost takvog stiha - ritam, melodičnost, metričke okvire i njihovu dinamiku u okviru i kontekstu pesme - treba da uspostavite sami. To je mnogo teže i zahteva daleko veću pomnost u stvaralačkom postupku.

* Imate dobar uvid u savremenu srpsku poeziju. Uspeva li ona da bude u duhu vremena, da privuče savremene čitaoce? Koje mesto zauzima u modernom svetu?

- Pitanje je šta danas doživljavamo kao duh vremena. Moj utisak je da današnje doba obeležavaju komešanje informacija, sveopšte ubrzanje, kakofonija u nastojanju da se prevrednuju razni kodeksi... Poezija na srpskom jeziku ne samo da opstajava, već donosi mnoge mlade zanimljive glasove. Mi, zapravo, imamo izraženo poetičko mnogoglasje na domaćoj pesničkoj pozornici i to će svakako nametnuti neku vrednost. Što se čitalaca poezije tiče, siguran sam da ih ima, ali su po pravilu tihi i neprimetni. Mislim da će važnost poezije u vremenu koje je pred nama rasti. Ali značaj i uticaj poezije dolaze ispotiha, ne sa dobošima i fanfarama.

* Ima li nagrada koja nosi Zmajevo ime posebnu važnost za vas?

- Ima, svakako. Pre svega, zato što je Zmaj jedna od najvažnijih figura srpskog pesništva, iz reda onih stvaralaca koji su svojim delom učinili da se srpska poezija u drugoj polovini, a osobito krajem 19. veka, veoma brzo priključi poetičkim tokovima u poeziji velikih evropskih kultura. Potom i zbog toga što je dodeljuje najstarija i najvažnija ustanova kulture koju imamo. Ističući značaj ove nagrade, ne umanjujem važnost drugih koje sam do sada dobio, a među kojima je i priznanje koje dodeljuje vaša kuća - nagrada "Meša Selimović". Govorim samo o kontekstu koji je važan. Takođe, znamo da je Zmaj i rodonačelnik modernog izraza u poeziji za decu. Na temeljima njegove pesničke prakse nastalo je gotovo sve što vredi u srpskom pesništvu za decu. Ovo pominjem zbog toga što i sam stvaram u toj oblasti, pa je i to razlog što mi ovo priznanje izuzetno prija.