Srdan Golubović: Sanjam Zlatnu palmu

POSLE brojnih domaćih i inostranih nagrada koje su od svetske premijere na Sandens festivalu dobili "Krugovi" Srdana Golubovića, ovaj film postao je i naš kandidat za Oskara 2014, i time definitivno obeležio godinu u srpskoj kinematografiji.

Za nagradu Američke filmske akademije, u populističkom smislu najpoznatije filmsko priznanje u svetu, Srdan Golubović takmiči se drugi put - njegov prethodni film "Klopka" ušao je u uži izbor od devet ostvarenja za Oskara 2008. u kategoriji filmova izvan engleskog govornog područja:

- Čini mi se da je ove godine jača konkurencija nego prošle, ali da nema izrazitih favorita, i da je puno nagrađivanih filmova iz manjih kinematografija. Ono što bi realno bio uspeh za nas jeste da "Krugovi" uđu u izbor od devet filmova, ona najjuža lista od pet ostvarenja mislim da je gotovo nemoguća, a ako se i desi, biće ogromno iznenađenje - kaže Srdan Golubović u razgovoru za "Novosti".

* Vaš film je već na startu doživeo internacionalni uspeh - da li ste to očekivali, i može li reditelj unapred da pretpostavi kakav će život imati njegovo delo?

- Imao sam osećaj da sam sa celom ekipom koja je tu okupljena napravio dobar film, ali ipak nisam očekivao toliko nagrada. I mada postoji pravilo da dobar film sam pronađe svoje mesto i put do gledalaca, ipak ostaje i neizvesnost. "Krugovi" su zaista dobili "dobar život", sada kreće prikazivanje i po bioskopima u svetu, i to je ono što mene kao reditelja najviše zanima. Festivali su samo vrsta početne platforme za distribuciju filma po inostranstvu, do koje mi vrlo teško stižemo. Naši filmovi, ipak, dolaze iz male zemlje, male kulture, malog jezika, i svetska distribucija je veliki uspeh za svaku takvu državu.

* Šta danas znači biti heroj, i u kom smislu je ovaj film vaša lična priča, kako ste izjavili?

- Ono što je meni intimno bilo najuzbudljivije, zbog čega sam i počeo da se bavim pričom o Srđanu Aleksiću jeste to što sam prvi put u životu pomislio da je on moj lični heroj. U svim tim ratnim događajima i zločinima koji su se devedesetih godina dešavali na ovim prostorima sa svih strana, Srđan Aleksić je jedan od retkih primera nečeg potpuno čistog, ljudskog, vrednog i moralnog, primer pravog herojstva. Kada su ti ratovi završeni, mi smo ovde praktično bili zatrovani mitologijom stvaranja lažnih junaka, koji za mene nikada zaista nisu bili junaci - nisam verovao da su Mladić, Arkan i Karadžić heroji mog naroda i ono najbolje od nas. Nisam želeo da u to veruje ni moj sin, i shvatio sam da je junak koga želim da slavim i da mu se divim, jer je najbolji pripadnik mog naroda - Srđan Aleksić. Mi nismo pravili politički film, a moj stav potvrđuje to što danas gotovo u svim gradovima nekadašnje Jugoslavije postoji bar ulica sa imenom Srđana Aleksića, koji je i odlikovan. To znači da ljudi nisu ravnodušni prema njegovom činu, da nije besmisleno ono što je uradio, da smo svi pomalo naučili nešto od njega, i da nas sama ta činjenica čini boljim ljudima. U tom smislu, "Krugovi" su mi veoma važni, jer je priča o Srđanu, zapravo, zatvaranje moje lične knjige o devedesetim godinama.

* Da li smo danas, u okolnostima kada pokušavamo da uhvatimo "poslednji voz" za Evropsku uniju, spremni na pozitivne pomake u sopstvenom životu?

- Ne vidim, nažalost, optimizam. Osnovna karakteristika ovog vremena je izneverenost očekivanja i ogromne energije koju je ovaj narod imao. To je najgora stvar koja nam se desila, i bojim se da će se pozitivna energija koja je postojala posle 5. oktobra teško reaktivirati. Poverovali smo da ćemo se kao društvo suštinski promeniti nabolje, da će stvari krenuti, ali je naša nada prokockana. Mislim da nas je osećaj prevarenosti doveo do toga da je osnovna dijagnoza našeg društva i ljudi koji ovde žive pomirenost sa stanjem u kojem jesmo, i jedna vrsta otupelosti na sva dešavanja oko nas. Postali smo ravnodušni prema sopstvenom životu, što nije ni čudo. Umorni smo, suviše stvari nam se dešavalo, suviše puta smo bili na početku, i suviše puta su izneverena očekivanja svakog pojedinca. Ta mala, lična razočarenja stvaraju letargični i ljut narod. Ali, čak ni ljut u smislu da taj osećaj stvara energiju, nego ljut gotovo do potpune pasivnosti. Voleo bih, naravno, da se pokrenemo, i da izvučemo iz sebe neki adrenalin i snagu, a to je teško. Neverovanje više ni u šta što je vredno, i što je ljudsko, najveće je zlo koje je zahvatilo naše društvo.

* Od vašeg prvog filma, "Apsolutnih sto", koji je dobio više od dvadeset nagrada, gotovo pet godina jurili ste novac za "Klopku", a posle tri godine od tog ostvarenja uspeli ste da snimite "Krugove". Da li je kinematografija samo slika naših prilika?

- Danas je svuda teško snimiti film, ne samo kod nas, ali iz različitih razloga. Ono što mi tražimo kao ljudi koji se bave filmom jeste zakonski sistem u kome će novac koji postoji da se deli na što je moguće pošteniji način. Putem javnih konkursa i institucija, kao što je konkursna komisija, u kojoj će sedeti ljudi sa što većim umetničkim integritetom. To je jedini način na koji možemo da zaštitimo svoju profesiju, a time i srpsku kinematografiju.

* Imate li već podatak kolika će biti finansijska podrška države za predstavljanje vašeg filma u trci za Oskara, i koliko je ova nagrada zaista više pitanje biznisa i politike, nego umetnosti?

- Filmski centar Srbije odobrio je četiri miliona i devet stotina hiljada dinara za ovu promociju, što je za naše trenutne uslove vrlo pristojna cifra. Ako se već takmičimo, veoma je važno da se zakupi prostor u časopisima "Verajeti" i "Holivud riporter" koji su vrlo uticajni. Ali, Oskar jeste pitanje biznisa i politike, to je nagrada koju najviše kontrolišu velike producentske kuće, a naša pozicija u konstelaciji moći nije preterano jaka. Mi nismo mnogo bitni ni u geopolitičkom smislu, iako mislimo da jesmo. Primera radi, u ovoj konkurenciji već se favorizuje film iz Saudijske Arabije, prvi koji je režirala žena, i prvi u istoriji ove kinematogarfije koji uopšte konkuriše za Oskara.

* Da li i danas više sanjate kansku "Zlatnu palmu" od Oskara?

- Više mi znači festival u Kanu. To je najznačajnije mesto za pravljenje evropske karijere za sve nas koji nismo sa engleskog govornog područja. Sa Kanskog festivala krenuo je i Kusturica, koji jedini ima dve "Zlatne palme". Oskar je više stvar prestiža i utakmica velikih američkih producenata, i usmeren je na američko tržište. Zato je konkurencija filmova izvan engleskog govornog područja najmanje važna u tom takmičenju, i deluje kao ukras koji daje internacionalni karakter dodeli Oskara.