Dara Džokić: Odumiranje je naša dijagnoza

LETNjE filmske festivale, kada je reč o ženskim ulogama, obeležio je lik Milice u filmu "Odumiranje", po scenariju Dušana Spasojevića, u režiji Miloša Pušića, koji je Dari Džokić doneo nagrade za najbolje glumačko ostvarenje u Herceg Novom, na Filmskim susretima u Nišu, i na Sinema sitiju u Novom Sadu.

Ovu ulogu Dara Džokić je nekoliko sezona igrala i u istoimenoj predstavi na sceni Ateljea 212, gde joj je Milica, ta mala, obična žena teške sudbine, takođe donela nagrade:

- Sticajem okolnosti, majka Milica je iz pozorišta stigla na film, i naravno da me je to obavezivalo. Dok smo snimali, sve vreme sam osećala kao da se takmičim sama sa sobom. Iz te prevelike odgovornosti i treme, film još nisam videla, pa su me priznanja, koja su ovog leta krenula nekako "serijski", još više obradovala. Moje najtačnije osećanje bilo bi da je sama Milica dobila nagrade, da je ona zaslužila da je javnost malo obasja i da postane vidljivija u našem društvu - kaže Dara Džokić u razgovoru za "Novosti".

* Odigrali ste brojne uloge. Da li je demagogija da nagrade nisu bitne?

- Nagrade su uvek lepe i važne, naročito mladim glumcima. Zvuči kao stereotip, ali jeste tako, jer su onda krila, daju pogonsko gorivo da mlad čovek veruje u sebe. U mojim godinama su divne, ali ne tako značajne. Nisam imala mnogo nagrada u prvoj mladosti, one su kasnije stizale, zato umem i da napravim distinkciju. Kad mi je mnogo stalo do priznanja, kad sam na Sterijinom pozorju igrala u predstavi "Kus petlić", nisam dobila nagradu, i jako mi je teško palo. Zato znam šta je nagrada. Ali svako ima svoj put, svaki je život priča za sebe, i svaka je karijera drugačija - postoje glumci koji sve dobiju na početku, a onda se negde istope. Ako nešto zaslužujete, to će doći. Treba biti strpljiv i verovati u sebe, uprkos tome što vas neko možda u prvi mah ne razume i ne prepozna.

- Skloni smo da se bavimo dnevnim, epohalnim temama, politikom, velikim pitanjima istorije, i zaboravljamo običnog čoveka. A umetnost, kad god siđe u samu svoju suštinu, i kad se bavi ljudima - malim, običnim stradalnicima, pogodi cilj. Naša zemlja je mala i siromašna, više ima onih koji žive skromno i teško nego istaknutih ličnosti. Ne možemo se takmičiti sa svetom temama koje nisu naše, imitirajući njihove priče, nego se moramo baviti sobom. I to će onda biti prepoznato. Predstavu "Odumiranje" igrali smo po raznim festivalima, od regiona do Visbadena, i uvek smo bili dobro primljeni, a imali smo skepsu da li će jedna lokalna priča o srpskom selu biti zanimljiva publici u inostranstvu. Iz diskusija i razgovora posle predstave videli smo da su razni ljudi bili vrlo uzbuđeni i uznemireni našom pričom, i da su te ljudske probleme o kojima govorimo prepoznavali kao lične. Jer, kad je drama prava, kad se bavi čovekom, nije važno gde se dešava - u selu iznad Valjeva ili u nekom škotskom gradiću, ona ide od lokalnog ka globalnom i postaje univerzalna. U tome je značaj tog divnog teksta Dušana Spasojevića. Žao mi je što on nije dobio nijednu nagradu, jer svega ovoga ne bi bilo da nije prvo napisao odličnu dramu, a onda i scenario.

- Ta snaga je nešto tipično, kao crta koja povezuje naš mentalitet i daje sliku o nama, a potiče upravo iz težine života i želje da se ona pobedi. Milica ima u sebi impuls koji su imali naši preci i naši roditelji, koji se održao do danas, a to je specifično vezivanje dece za sebe, želja da se porodica drži pod nekim vidom kontrole. Zato Milica iz svojih najplemenitijih pobuda hoće da zadrži sina u selu gde je rođen, gde ona živi, gde je njegov otac sahranjen... Ima ideju da može da mu pomogne da se oženi, i da će svi zajedno, tu gde nema puta, struje i nema ničega, napraviti bajku. Njena snaga je u toj veri u tradiciju, u zemlju koja može da se popravi i na kojoj može lepo da se živi. Jer, šta će biti sa nama ako svi pobegnemo odavde? S druge strane, njen sin ima snage da preseče pupčanu vrpcu, i da po svaku cenu ode iz sela koje ne nudi nadu. Pošto nema para, prodaje čak i očev grob. On nema konkretan cilj šta bi radio u inostranstvu, i odlazi kao nekakav luzer.

- Odumiranje jeste paradigma našeg sveta - u pravu je majka koja želi da zadrži tradiciju, u pravu je i mladi čovek kome društvo ništa ne obećava, a želi bolji život. Ako preselimo njenu misao na širi kontekst, ona ima zdravu ideju, jer rešenje nije u bežanju od problema, zato što ne umemo svoju zemlju da dignemo na noge. S druge strane, i država mora da napravi ambijent u kome mladi ljudi imaju šansu. U tom stvaranju ambijenta učestvujemo i svi mi pojedinačno. Ako sami sebi ne damo šansu, niko drugi nam je neće dati. Nažalost, više od dve decenije se vrtimo u začaranom krugu, stalno smo na početku. Stalno nam neke političke elite obećavaju bolje i pravednije društvo, a vreme i život prolaze. Zato smo danas apatična zemlja, u kojoj se preko malog primera, zapravo, vidi kako jedna država odumire. Osnovna supstanca jednog naroda se mora negovati, a ta supstanca su kod nas siromašni ljudi koji žive u provinciji, na selima, koji jedva sastavljaju "kraj s krajem". Oni u sebi imaju nešto od iskonske snage za preživljavanjem.

* Opšte je mesto da je u našoj kinematografiji malo uzbudljivih i slojevitih ženskih likova, pogotovu za glumice u "zlatnim godinama"?

- Gledamo svetski film, i vidimo velike i raskošne ženske uloge. Meril Strip, Helen Miren, Džudi Denč jesu najveće glumice današnjice, ali postoje i uloge u kojima mogu da pokažu koliko su zaista moćne u svom daru. Da nema takvih uloga, i njihove karijere bi možda malo drugačije izgledale. Ali tretman žene je uopšte veliki problem naše sredine. Naš svet je konzervativan i patrijarhalan, živimo u mačo društvu, u kome se odnos prema ženi vrlo sporo menja. Iz moje vizure, prava je retkost kad vas "zaleti" uloga u kojoj imate šta da odigrate. Postoji toliko naših tema da se igraju uzbudljivi ženski likovi, ali nema mogućnosti.

Snimanje novih filmova postalo je eksces. Film jeste "skupa igračka", ali država mora da prepozna njegov značaj, što je opet opšte mesto. Velike nade polažem u novog ministra kulture Ivana Tasovca, verujem da će razdvojiti šta je umetnost, šta estrada, šta je kultura, šta je kič, i šta se mora finansirati. Ako hoćemo da budemo deo evropskih naroda, kao što kažemo, film jeste naša ulaznica za svet. Ne samo sport, pri tom ni u one koji su ostvarili vrhunske rezultate, poput Novaka Đokovića, država ništa nije uložila, ali ga danas prisvaja.

- POZORIŠTE je kontinuitet, film dođe s vremena na vreme, a televizija je izlet, nešto što je vid našeg posla. Nekada su se na televiziji snimale ozbiljne drame, koje su nudile glumačko izražavanje skoro kao u pozorištu. To se, nažalost, izgubilo. Televizije su preplavljene serijama koje su masovne i sve se baziraju na komercijalnom uspehu, ali to je nešto što nas hrani, bukvalno. Glumci koji imaju sreće da igraju u serijama malo bolje žive, jer su plate u pozorištima male. Da ne budem demagog, možda su samo malo veće od srpskog proseka. Glumci Ateljea 212, ali i ostali, nedavno su, nažalost, bili izloženi svojevrsnom linču, kada ih je jedan čovek proglasio neradnicima koji zarađuju ogromne pare. To, naravno, nije istina, i publika mora da zna da živimo od plata od kakvih žive mnogi ljudi u Srbiji.