Jovan Kolundžija: Počeo sam na kuhinjskom stolu

VIOLINISTI Jovanu Kolundžiji još curi znoj sa čela od nastupa na velikim svetskim festivalima. Posle koncerata u Ljubljani, italijanskom gradiću Ferari, Sofiji i Kijevu, naš sagovornik otputovao je na crnogorsko primorje. Na radni odmor. Pred njim je naporna sezona, čekaju ga kod nas, pa u Makedoniji, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj..., zato je dobro, kako kaže, puniti baterije u ambijentu koji opušta.

- Naradio sam se ovog leta, bilo je važnih koncerata. Ljubljanski letnji festival je sve jači. U Italiji sam nastupio u inspirativnom prostoru. To je crkva Pompoza, u kojoj su, tada sam saznao, prvi put označene note. Za mene je to bio poseban doživljaj.

* Da li planirate koncerte kod nas?

- Imao sam turneju od 12 koncerata po raznim gradovima, sad nastavljam turneju u još deset. Već godinama u Beogradu sviram jedan koncert godišnje na Kolarcu. Sve što radim ovde, vezano je za Kolarac. To je jedina normalna sala u kojoj se violina lepo oseća. Nastupiću opet sa "Svetim Đorđem" 13. novembra. Sviram tridesetak koncerata godišnje, što je fina mera. Nekad sam mogao da izdržim i 120, ali sam sad u godinama kad mi to više ne prija.

* Pomažete i mlade talente?

- Moja ideja je da u svakom gradu održim po jedan master klas sa najtalentovanijim mladim učenicima. Da ih preslušam, dam im svoje viđenje njihovog talenta i kažem im šta bi trebalo da rade. To je fina prilika da vidim šta se dešava u Srbiji. U okviru tih 12 koncerata, svirao sam i u Ćupriji, gde se nalazi škola za talente. Bilo je prelepo. Tih četrdesetak mladih bića od šest do 18 godina, rastu u divnoj atmosferi. Ćuprija je uradila veliku stvar, ali veliki je problem što mladi talentovani ljudi odlaze iz zemlje i tako postajemo mnogo siromašniji.

* Već 30 godina svirate na violini "pjetro gvarneri" iz Venecije iz 1754?

- Drugu violinu nemam, i ne treba mi. Kad imate dobar instrument, ne možete da vežbate na drugom. Ruke se drugačije ponašaju, drugačije se čuje to što radite. Dobra violina rešava sve. Mada, voleo bih da imam jednog "stradivarija" i još jednog "gvarnerija". Onda je to lepa priča. Ispunjeni ste do kraja. Kao da imate nešto sa krova sveta. Malo koji muzičar ima instrument kao moj. Nema ih mnogo, a ako se i nađe neki u prodaji košta fantastično mnogo. Ali ako hoćete veliku karijeru, morate imati dobar instrument.

* Kako ste nabavili vašu violinu?

- Kupio sam je 1981, država mi je nije poklonila. Imao sam svojih, a i tatinih para. Uzeo sam i nekoliko kredita. Koštala je 140.000 dolara. Kredite sam vratio u roku od nekoliko dana, tako da sam stopostotni vlasnik instrumenta. Mnogi misle da mi je violina poklonjena, kad kažem da je priča drukčija - iznenade se.

* Koji kompozitori i koje kompozicije za vas predstavljaju izazov?

- To je Bah, pre svih, pa onda Mocart, pa Betoven, pa Fric Krajsler, pa Kamij Sen-Sans... Njih sam najčešće stavljao na program. Bah je najveći. Dozvoljava da budete sami, a ja volim da sviram solo. Posebno je zadovoljstvo kad praktično čitav ishod koncerta držim u svojim rukama. Ne zavisite ni od orkestra, niti dirigenta, nego vladate potpuno. Ipak, teško je ovladati Bahom od početka do kraja. Jedan život je malo da se dešifruje sve što se nalazi u njegovim notama. Imao sam sreću da sam radio sa profesorom Henrikom Šeringom. On je poznat kao najznačajniji interpretator Baha, neko od koga svi dobijaju osnovu u razumevanja Baha.

* Kako ste se upoznali sa Šeringom?

- U nekim bitnim situacijama dešavalo se nešto što je uvek bilo u korist onoga što radim. Pojavio se kad sam imao 17 godina. Moje prvo međunarodno takmičenje, a on zamenik predsednika žirija. Rekao je da sam zaslužio pre mnogih da uđem u finale. Zvao me je da sviram jedne večeri umesto njega i onda me pozvao u Meksiko... Svirali smo jedanput zajedno u Beogradu. Baha za dve vioine. Za mene je Šering bio Bog. Nije ni čudo, jer kad ste mladi a jedna gromada krene ka vama. Upoznavao sam i druge velike violiniste i imao priliku da razgovaram sa njima, ali Šering je posebna priča, najličnija i najvažnija, neko ko mi je dao najvažnije savete kad su mi bili najpotrebniji.

* Hiljade ljudi pokušavaju da sviraju violinu, samo se neki proslave. Gde je tajna vašeg uspeha?

- Još kao dete, sa šest-sedam godina, znao sam da ću se čutavog života baviti time. Zahvaljujući mami sam počeo da sviram violinu. Moj prvi nastup je bio na kuhinjskom stolu. Bio sam mali, a znao sam da se violina svira na nekoj sceni. Sto je bio podijum. Znao sam da pevam puno narodnih pesama, a naučio sam i nekoliko italijanskih stvari. Između ostalih naučio sam i "Santa Lučiju". Nju sam tada svirao. To mogu da nazovem svojim prvim javnim nastupom, iako je u publici bila samo mama. Kasnije, nikad sebi nisam postavio pitanje da li sam mogao biti nešto drugo. A bilo je kriza, i privatnih, i profesionalnih.

* Šta je bio razlog tome?

- Delio sam krize koje je ova zemlja doživljavala. Putovao sam dosta, ali je praktično moja adresa sve vreme bila u Beogradu. Kad su počeli ratovi, dve ili tri godine nisam uopšte svirao. Čekao sam da vidim kako će sve to da se završi. Bilo je pakleno. Moj tata je iz Knina i kompletna njegova familija je proterana iz Hrvatske. Nije bilo lako sve to podneti, niti preživeti. Pre toga, u Hrvatskoj su me baš voleli. Išao sam u Zagreb dva-tri puta godišnje, svirao u "Lisinskom" bezbroj puta, u Dubrovniku na Letnjim igrama. Puno lepih stvari sam doživeo tamo. Mislim da me je Zagreb najviše podržavao, onda Beograd, Ljubljana, pa Skoplje i Sarajevo. Najednom se sve srušilo.

* Da li ste, kada su se strasti stišale, dobili poziv da nastupite u Zagrebu?

- Pre dve godine svirao sam u Poreču, a kada se potegne pitanje mog nastupa u Zagrebu svi se obraduju, kažu: "Divno je da Joca dođe!" Međutim, kad to treba da se realizuje, najednom se sve stopira.

* Budući da ste nekoliko puta bili u braku, koliko vas žene inspirišu?

- Da bih bio inspirisan kao umetnik, ne treba mi niko. Umetnost traži samoću, izolovanost. Najveći deo života sam tako proveo. Kad uđete u ovu priču, sami sebi dajete zadatke, sami istražujete. Pričao sam sa Šeringom o tome. Govorio mi je da istraživanju kraja nema, jer svako ko misli da je stigao do vrha, stigao je samo do svog plafona. Ljubav prema ženi, majci, detetu me ispunjava, čini mirnim, ali imam utisak da ja od svih njih tražim da mi pomognu da ovo što radim, radim još bolje. Možda iscrpljujem ljude oko sebe, ne zato što to hoću, nego zato što je to tako. Oni vide da je najbolje da me puste na miru. A svi bi hteli da imaju više od mene. Supruga me najviše razume.

* A ćerka Katarina?

- Trudim se da najviše vremena provedem sa njom. Da joj nadoknadim izgubljeno. Jako je talentovana za jezike. Govori francuski, engleski i italijanski. Već je počela da radi u našem centru za lepu umetnost "Gvarnerijus", ali put je vodi u druge zemlje i videćemo koliko će vremena imati da se tome posveti. Bitno mi je da imam veliku podršku ljudi koji su meni najdraži. Onda je to tim koji se ne menja.