Oskar Davičo: Večito gladan beskraja

POEZIJA je poziv gorenja i izgaranja, trajna povezanost za lomaču jeresi. Pesnik je neophodan čoveku, on je životni organ njegove duše u miru i ratu; bez poezije bi u smrtni kam očajala iskra potrebna životu; pesnik je sekretar društva svih ljudi, ali tajnik koji ne čuva, nego otkriva tajne, i kazujući ih govori ljubav jednu jedinu za sve - govorio je pesnik Oskar Davičo(1909-1989).

Za Daviča književna nauka kaže da je bio pesnik jezičkih lavina i čudesnih metafora, vulkanskog temperamenta i energije. Ovog pesnika otpora, sukoba, buke i tamnice, autora "Detinjstva", "Hane" i "Srbije", zanosila je i raznosila dihotomija poezija-revolucija.

Iz štampe je upravo izašao obiman Zbornik o pesničkoj poetici Oskara Daviča, u zajedničkom izdanju Instituta za književnost i umetnost i Biblioteke šabačke, koji će biti predstavljen u utorak.

Davičo je bio član najmlađe nadrealističke trojke, sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem.

- Poezija Daviča jezički je izrazito inventivna. Na početku ima jednu nadrealističku avanturu, i nešto od toga nadrealističkog ostaje u njemu do kraja života. Već od početka bio je izrazito otvoren za socijalnu dimenziju stvarnosti, pokazivao težnju da spoji nadrealizam i socijalni bunt. Socijalna tematika bila je imanentni deo njegovog protesta, nadrealističkog nezadovoljstva i pobune. Posle rata uvodio je generacije mladih i anonimnih pesnika u književni život, afirmisao Branka Miljkovića, Milovana Danojlića, Dragana Kolundžiju... - kaže za "Novosti" profesor Jovan Delić, jedan od autora i, uz Dragana Hamovića, jedan od urednika Zbornika.

Davičo, po Delićevom mišljenju, najbolje peva od tridesetih do sredine šezdesetih godina 20. veka. U tom periodu je na strani poezije i revolucije koja nagoveštava promene.

- Kao revolucionar još nije ušao u sukobe sa poezijom, mada se ti sukobi s posleratnim modernistima nagoveštavaju oko nacionalnih vrednosti i oko odnosa poezija-mit, odnosno kosovsko predanje. U tom periodu piše čuveni esej "Poezija i otpori", motor je modernizma u književnom životu. Opredelivši se kasnije za revoluciju koja to više nije bila, Davičo je ušao u sukob sa mlađim, modernim pesnicima i našao se na strani oficijelne ideologije - navodi Delić.

Za Davičovo literarno delo, po rečima Svetlane Šeatović Dimitrijević, književna kritika se interesovala od pedesetih do kraja osamdesetih. Posle njegove smrti, promenom društvenih i političkih odnosa, sasvim pada u zaborav. U poslednjih desetak godina, Daviču se opet pruža pažnja i objavljena su tri izdanja njegovih pesama.

- Ako je čoveku potreban pesnik kao životodavni impuls, onda upravo Davičova poezija i proza postaju najbolji primeri te nasušne potrebe, gladi za večnošću, kako će Davičo kazati: umetnost je vazda "gladna beskraja" i u toj gladi za kosmičkim i primarnim ostvarivalo se literarno delo ovog pesnika, avangardiste i revolucionara - ističe ova autorka.

Tu se može pronaći i ključ za tumačenje antologijske pesme o bujnoj ljubavi prema "kolonijalnoj Hani", devojci "sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje":

- Bunt i revolucionarni agensi u društvenom pogledu sintetišu se sa razornom erotikom, jakim ljubavnim i ljubavničkim silama koje su, u isto vreme, i sile stvaranja i razorne, destruktivne, samorazarajuće snage. Davičo pred čitaoce "Hane" donosi oba nadahnuća, društveni i lični, intimni, pesnički i ljudski poriv koji nam upravo kazuje tu "jednu ljubav za sve" - objašnjava Svetlana Šeatović Dimitrijević.

Celog života Davičo je radio neverovatnim tempom. Ustajao je oko dva sata ujutru i radio do osam, na brzinu doručkovao i vraćao se za pisaći sto. Sa pisanjem je nastavljao po podne, i tako svakoga dana, i nedeljom i praznikom, a rukopise je nosio čak i u lov...

- Prva faza Davičovog književnog rada, prekidana robijanjem i ratom, posleratnim novinarisanjem (izveštavanje sa Nirnberškog suđenja i o Markosovoj gerili) pisanjem scenarija i ispunjavanjem prigodnih zahteva, te početnim nadrealističkim opitima, donela je u "Detinjstvu", "Hani" i "Višnji za zidom", neke od najboljih stvari koje su obeležile to razdoblje naše poezije. Prelazeći, sa punom posvećenošću, na prozu, pesnik će objaviti svoj prvi roman, o kome se u jednom trenutku mnogo govorilo. "Pesma" je odjeknula kao bomba bačena u ustajalu baru našeg sporomislećeg pripovedanja, otpornog na spoljašnje uticaje, pa i na sam socrealizam, koji nije stigao kod nas da se ustali - kaže Danojlić.

Davičo je, kako se priseća Danojlić, stvarao i umnožavao neprijatelje gde god se za to ukazala prilika, uključujući i braću po peru, a u političkoj eliti, po prirodi njenog ustrojstva, prijatelja nije mogao imati.

- Svađalica dobre duše, razdražljivo dete koje govori više od onoga što misli, i ružnije od onoga što oseća, pobunjenik koji je imao nesreću da prisustvuje ostvarivanju mladalačkih ideala na neplodnom tlu i sa manjkavim ljudskim materijalom. Ostalo mu je jedino da pliva uzvodno, da sipa uvrede ne toliko na adresu klasnih neprijatelja, koliko protiv ustrojstva života. Udario je, goloruk, na okruženje, i ono mu je višestruko uzvratilo. Stekao je ugled najomraženijeg beogradskog pisca - opisao je Danojlić.