Gordana Kuić: Veliki je mali čovek

Ljubav, ali i razumevanje, i poštenje, i pristojnost, i podrška, i poštovanje i uvažavanje u okviru porodice čine njeno jezgro, njenu srž postojanim. Ma koliko se uzusi današnjeg vremena opirali tradicionalnom i opredeljivali za individualnost, za usamljenu jedinku koja se sa manje ili više hrabrosti suočava sa grubostima sveta, mislim da bez porodične ljubavi i podrške čovek stupa mnogo teže stazom života. Sa druge strane, tako se često pročita tvrdnja da se sami rađamo i sami umiremo. Možda je to tačno, jer niko ne može sa nama da se rodi niti sa nama da umre. Ali, ja se uvek pitam šta se dešava dok živimo? I o tome pišem.

Ovo u razgovoru za "Novosti" ističe Gordana Kuić, povodom nove knjige "Sa druge strane noći", koja se pre nekoliko dana pojavila u izdanju "Alnarija". Već debitantskim delom "Miris kiše na Balkanu" (1986), koje je kasnije pretočeno u baletsku predstavu, na pozorišnu scenu, film i TV seriju, na sopstveno iznenađenje uspela je da zadobije poverenje izuzetno široke čitalačke publike. Roman ima ogromne tiraže, a samo u poslednje četiri godine doživeo je 14 izdanja. I sve sledeće knjige ("Cvat lipe na Balkanu", "Smiraj dana na Balkanu", "Duhovi nad Balkanom", "Legenda o Luni Levi") bili su bestseleri.

* Naklonost čitalaca stekli ste romanima. Ipak, još jednom ste se odlučili da objavite knjigu priča?

- Moj omiljeni pisac, nobelovac Dž. M. Kuci, u svom "Dnevniku zle godine" kaže: "Roman? Ne. Nemam više tu izdržljivost. Da bi napisao roman, moraš da budeš kao Atlas, da čitav jedan svet držiš na svojim ramenima i da ga tako podupireš mesecima i godinama dok se njegovi događaji ne raspletu. Previše je to za mene ovakvog kakav sam sada." Pretpostavljam da bi ova Kucijeva misao bila odgovor na postavljeno pitanje da sam na njega odgovarala pre tri godine. Ali sada je drugačije. Sada, posle druge knjige priča, zaključila sam da i one iziskuju veliku sabranost misli i duha, mnogo istraživanja, ideja i maštovitosti, a povrh svega, stvaranje mnoštva svetova. Jer, svaka moja priča je slična romanu u minijaturi: ima svoj zaplet i rasplet, glavne likove i sporedne, opise ambijenta, podneblja i doba u kojima se odigrava. Jednom rečju, ništa što je uistinu dobro nije ni lako ni jednostavno stvoriti, sve iziskuje veliki rad i trud.

* Da li u pričama, a gotovo sve deluju životno i uverljivo, ima i autentičnih događaja i likova?

- Pitanje autentičnosti u književnim delima je rastegljiv pojam, jer svaki lik i događaj su podložni piščevom ličnom uglu posmatranja sveta. Ali, recimo da u nekim od mojih priča ima autentičnih događaja i, mada vrlo retko, i autentičnih likova. Opet, sa druge strane, smatram da pitanje autentičnosti uopšte ne uslovljava životnost i uverljivost opisanih zgoda i nezgoda njihovih učesnika. To zavisi uglavnom od veštine pisca da se unese u svet i ljude koje opisuje, da o njima neprestano promišlja i pažljivo ulazi u logiku njihovog ponašanja. Ako je izneveri, onda se stvara utisak veštačkog i neverovatnog, a to sa moje tačke gledišta nije ni dobro ni prihvatljivo.

* Iako pišete o dramatičnim istorijskim vremenima, vas prevashodno zanimaju obični ljudi i njihove lične i porodične sudbine...

- "Mali" čovek je i veliki čovek. Preko običnih ljudi se najuspešnije projektuju događaji jednog ili mnogih vremena (kao u priči "Životni put Anastasije Petrovne"). Njegova sudbina je slojevita i sazdana je od patnji, stradanja, lomova, radosti, porodičnih proslava i ličnih slavlja, od njegovog delanja i ponašanja kroz vreme, najefikasnije opisuje željeni istorijski period i sve njegove učesnike. Mnoštvo tih običnih ljudi čini svaki narod, a narodi čine države, a na njima se prelama istorija.

* Priča "Ključ", povest jevrejske porodice Ovadija od inkvizitorskih vremena do polovine 20. veka, lutanjima po svetu i promeni vere da bi se preživelo - imala je sve uslove da preraste u uzbudljiv roman. Pa ipak nije?

- Tokom njenog stvaranja, koje zapravo govori o dvomilenijumskom jevrejskom lutanju svetom što je bila glavna zamisao za stvaranje ove pripovetke, nije mi ni jedan jedini put palo na pamet da je ostavim za neki budući roman. Zato smatram da nije ni trebalo da se razbaškari i proširi u obimniju romanesknu formu. Mislim da pisac mora već u samom početku da se opredeli šta će stvarati, da naknadne promene nisu celishodne, ali, kao u mnogo čemu, možda se varam. Ovadije preveravaju, ali samo formalno. Prelaze u katoličanstvo u ime borbe za opstanak porodice, za održanje života, odnosno trudeći se da njihova loza ne nestane. A čak ni onim jevrejskim porodicama koje su iskreno preverile nije se verovalo, već se progon nastavljao ne po veri već po krvi.

* Sve vaše knjige, pa i ova, govore o neophodnosti verske tolerancije. Ipak, i pored gorkih iskustava, religiozna netrpeljivost uzrok je i danas velikih nesreća i zala. Kako to objasniti?

- Mislim da je ključ verske netolerancije u ekstremnom verovanju. Svaka krajnja netolerancija se završava u genocid, a najstrašniji genocid svih zabeleženih vremena su izvršili nacisti nad evropskim Jevrejima tokom Drugog svetskog rata. Dok svaka umerenost vodi ka prihvatanju drugačijih pogleda, ka trpeljivosti i blagosti, dotle svaka zadrtost, svaka isključivost predstavljaju veliko zlo koje nanosi štetu koliko samim beskompromisnim poklonicima samo jednog i jedinstvenog verovanja, toliko i onima koji drugačije misle, a najviše celom društvu. Da je bilo više religiozne i nacionalne trpeljivosti tokom preduge ljudske istorije prepune neshvatljivih zlodela i krvoprolića, ona bi svakako pružala daleko blagorodniju sliku. Ono što mene lično neprestano i nanovo zapanjuje jeste činjenica da se čovek tokom milenijuma po svojoj psihološkoj strukturi nije pomerio sa početne tačke, već naprotiv, čini se, uznapredovao u zločinjenju, dok su, sa druge strane, naučno-tehnološki napredak vidni. Ovu zanimljivu temu raskoraka dotičem u priči "Intervju".

* Pre četvrt veka bili ste jedna od retkih ženskih bestseler pisaca. A danas je potpuno drugačije. Kako objašnjavate nagli prodor tzv. ženskog pisma?

- Lično ne verujem u opšte prihvaćenu floskulu "žensko pismo". Istina je da su krajem 20. i početkom 21. veka žene pisci postali brojniji nego ranije. Ali, broj nije važan. Nije važan ni rod stvaralaca, već kvalitet plodova njihovog rada. I kao u svim umetnostima, postoji jedno more osrednjih u kom zasija samo ponegde pokoji dragulj. A što se tiče žena pisaca, one su se pojavljivale i pre naših vremena sijajući upravo kao dragulji na književnom nebu. Zar nismo učili celu jednu epohu preko romana Džejn Ostin, ceo jedan književni pravac preko romana Virdžinije Vulf, promišljali antička vremena preko Margaret Jursenar, ili saznavali o istančanoj erotici preko romana Margaret Dira?