Staro sajmište: Simbol stradanja i rađanja

Sudbina Starog sajmišta je konačno postala izvesnija: na red je došla njegova rekonstrukcija i to posle višedecenijske zapuštenosti i zamršenih imovinsko-pravnih odnosa.

Do ovog pomaka sigurno ne bi došlo da Staro sajmište 1987. godine nije proglašeno spomenikom visokog arhitektonskog, umetničkog, memorijalnog i kulturnog značaja za Beograd.

Centralna kula i dva paviljona - italijanski i čehoslovački, postali su vlasništvo grada Beograda usvajanjem novog Zakona o javnoj svojini. Upravo njihovom obnovom će i započeti rekonstrukcija ovog značajnog kompleksa koji je najpre bio simbol novog vremena, posle simbol stradanja i tokom proteklih šest decenija mesto rađanja savremene srpske likovne umetnosti.

Radovi na centralnoj kuli trebalo bi da počnu sledeće godine, a kada bude završena, postaće mesto sećanja, obrazovanja, istraživanja i bogate dokumentacije.

To bi, kako se očekuje, trebalo da bude tek začetak budućeg memorijalnog kompleksa koji će, kako je planirano, obuhvatiti čitavo Sajmište, prostor na kojem je bio nacistički logor.

Izrada idejnog plana za centralnu kulu koja prva treba da bude obnovljena, kako smo saznali u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda, još nije ni počela.

- Samo obnavljanje zdanja i vraćanje u prvobitno stanje građevinski je jasan zadatak - kaže arhitekta Aleksandra Fulgosi iz Zavoda.

Urađen je, međutim, predlog programa onog „šta bi trebalo da se desi u obnovljenom zdanju“, ali po mišljenju Fulgosijeve, „bilo bi dobro da se otvori argumentovana debata oko načina obeležavanja staradnja na Starom sajmištu u nacističkom logoru od 1941. do sredine 1944.

- Zavod treba da uradi projekat postojećeg stanja centralne kule, a potom će se raspisati tender za projekat rekonstrukcije i sanacije. Tek tada ćemo moći da znamo i koliko će taj poduhvat koštati - objašnjava za „Novosti“ Željko Ožegović, čkan Gradskog veća.

Na pitanje kad bi projekat postojećeg stanja kule mogao da bude urađen, naš sagovornik kaže da je to pitanje za Zavod koji je taj posao mogao i morao da uradi tokom proteklih četvrt veka jer je Sajmište 1987. proglašeno spomenikom visokog arhitektonskog, umetničkog, memorijalnog i kulturnog značaja. Ožegović takođe ističe da se predviđeni radovi sada odnose samo na centralnu kulu, a da su radovi na italijanskom i čehoslovačkom paviljonu „u perspektivi“. Naravno, reč je o nestašici novca.

Delo arhitekata Milivoja Tričkovića, Rajka Tatića i Đorđa Lukića završeno je i pušteno u upotrebu 1938. Pored pet jugoslovenskih paviljona i paviljona Zadužbine Nikole Spasića na sajmištu su još bili već navedeni paviljoni Italije, Čehoslovačke, kao i Rumunije, Mađarske i Kompanije „Filips“.

Posle oslobođenja Jugoslavije, Sajmište je napušteno, ali već 1950. generalnim urbanističkim planom je predviđeno njegovo rušenje! Ipak, 1952. na predlog Moše Pijade, centralna kula, italijanski i čehoslovački paviljon ustupaju se umetnicima za ateljea.