Pisma otkrivaju enigmu Šlomović

TUŽBE naslednika Ambroaz Volara, kojima se Narodnom muzeju osporava vlasništvo nad Zbirkom Eriha Šlomovića, otvorile su već godinama zatvoren dosije o dragocenoj kolekciji. I posle sedam decenija od smrti, njen vlasnik i način na koji je došao do remek-dela francuske umetnosti, ostaju delimično nedorečeni. Ali svaki novi dokument ide u prilog nedvosmislenoj činjenici da je kolekcionar i bibliofil bio jedini i pravi vlasnik umetnina koje se danas čuvaju u našoj najznačajnijoj kulturnoj instituciji.

Ljubaznošću poznatog keramičara, profesora Branislava Stajevića, „Novosti“ su ekskluzivno došle do pisama slikara Peđe Milosavljevića, Svetolika Lukića i samog Šlomovića, velikom novosadskom umetniku Ivanu Tabakoviću. Originale ove prepiske Stajić, koji je Tabakovićev učenik i rođak, je nedavno poklonio Narodnom muzeju.

Fasciniran Šalomovićevom kolekcijom, u to vreme diplomata u Parizu, Peđa Milosavljević je januara 1940. nadahnuto pisao Tabakoviću o zbirci, najavljujući izložbu u Beogradu:

„Taj gospodin je Jugosloven, Beograđanin sa Dorćola, koga se pored drugih slikara možda i Vi sećate,“ piše Milosavljević. „Zove se Erik Šlomović. On je pre osam godina, kao maturant, obilazio ateljee skoro svih beogradskih slikara, tražeći poneki crtež ili ulje za jednu galeriju koju je zamislio u Beogradu. Kako tu galeriju nije uspeo da ostvari, stekao je rđavu reputaciju.“

Prema Milosavljevićevom svedočenju izgleda da je Šlomović tada došao i u lični sukob sa umetnicima - Mihajlom Petrovom, Đokom Popovićem i Pavlom Vasićem, kome je dugovao za jedan portret. On navodi i da je za kratko vreme u francuskoj prestonici Šlomović postao prijatelj čak i starog Ambroaza Voloara i njegovog brata, advokata iz Versaja.

Detaljno opisujući zbirku, Milosavljević je obavestio Tabakovića, da je Ruo za Šlomovića izradio više crteža i „napisao veliki broj tekstova sa naročitom posvetom“.

„Bonar, inače veoma nepristupačan, prima ga u svoj atelje i fotografiše se sa njim, kao i Majol!“, ushićen je Milosavljević. „Uverio sam se da poznaje i Utrila, koji sada radi za njega, po dopisnici, sliku Saborne crkve u Beogradu. Isto tako, zna Korbizijea, Sutina, Bles Sandrara. Među njegovim stvarima video sam pisma, beleške, crteže, slike skoro svih ljudi, što sa njegovom kolekcijom predstavlja značajan materijal.“

U poverenju, Milosavljević saopštava i da mu se, kada je upoznao Šlomovića, „stvar učinila tako fantastična i neshvatljiva“, da je i sam jedva uspeo da sakrije nepoverenje. Ali u Šlomovićevom stanu, naš tadašnji diplomata je razgledao „držeći u rukama i listajući“ - oko desetak Renoarovih slika, više od 50 Degaovih crteža i pastela, uz to i nekoliko velikih Renoarovih crteža, gitarista i igračica. Držao je u rukama divna dela Konstantina Disa, Forena, Meri Kasat, Degaov autoportret, Matisovog gitaristu, jednu divnu mrtvu prirodu Gogena. Milosavljević se divio malim skulpturama Majola, crtežima Despioa, akvarelima i bakrorezima Lapradove, a posebno Sezanovim originalnim litografijama u boji („koje su velika retkost“). U podužem inventarisanju Šlomovićeve zbirke Milosavljenić ističe i najlepše bibliofilske retkosti 19. veka, izdanja Ambroaza Volara, koje poseduje mladi Dorćolac.

Šlomović se žalio Milosavljeviću na nerazumevanje na koje je naišao u Beogradu, pa je smatrao da bi mu izložba pružila priliku da se rehabilituje, zbog „mladalačkih greha“. U pismu se navodi da je Muzej Kneza Pavla bez objašnjenja odbio Šlomovićev poklon - luksuznu knjigu tekstova i litografija Ruoa, kao i seriju litografija. Milosavljević je pretpostavljao da je povod nekadašnja svađa sa slikarom Pavlom Vasićem, koji je o njemu nepovoljno referisao Milanu Kašaninu, ali je ostavio i otvorenu mogućnost da Kašanin nije ni video poklon.

Prvobitna Šlomovićeva ideja bila je da u Narodnom muzeju iz svoje kolekcije izloži samo dela Ogista Renoara i Edvarda Dega. Potvrda koliko je u tom momentu bila bogata kolekcija je i činjenica da bi samo od ova dva umetnika bilo izloženo 70 dela, kao i nekoliko crteža Meri Kasat i deset Volarovih knjiga. Pored ostalog, ovo pismo Peđe Milosavljevića je i značajan dokument, jer ističe da je još tada Šlomović bio spreman da Narodnom muzeju pokloni deo svoje kolekcije.