Beg u selo Bačina

VELIKI uspeh izložbe Šlomovićeve zbirke u Zagrebu probudio je nadu, koju je ubrzo smenio strah za opstanak, panika pred fašističkim naletom na Jugoslaviju, koja je već „pucala po šavovima“. Šlomovićevi uviđaju da moraju da napuste Beograd, da se sklone da bi sačuvali živote. Erihu je bilo jasno da njegova zbirka jeste on sam i da bez nje ne postoji. I dok su drugi išli u bežaniju samo sa onim najpotrebnijim, ovaj zaljubljenik u umetnost sa sobom je poneo riznicu, kakve obično države sklanjaju pred velikim opasnostima. Remek-dela evropske moderne umetnosti, još u sanducima posle dolaska iz Zagreba, preneo je u unutrašnjost.

Porodični prijatelji svedočili su da su se Šlomovići 1941. najpre obreli u Varvarinu, kod advokata Marinovića. Naslućujući opasnost, njihov domaćin je ocu Bernardu, glavi porodice, predložio da se sa ženom, Rozom i sinovima Erihom i Egonom skloni na „manje vidno mesto“ - u selo Bačina, na pet kilometara od Varvarina.

Dolazak Šlomovića u selo nije predstavljao u ono vreme ništa neobično. Veliki broj ljudi se posle bombardovanja Beograda sklonio kod rođaka i prijatelja u unutrašnjost Srbije. Mnogobrojne izbegličke porodice iz Slovenije i Hrvatske utočište su našle po selima u Pomoravlju.

Šlomovićevi su stanovali kod Dragoljuba Ljupčeta Pantića, predsednika opštine, koji se kasnije sećao da je „Erih od prvog dana naglašavao da su bogati, da će dobro platiti za stan i hranu...“ Predsednikov dom je, međutim, bio mali za dve porodice, pa ih je smestio u kuću Dušana Spasića, do same opštinske zgrade. U razgovoru u četiri oka sa Erihom, Ljupče je doznao za limene sanduke koje treba skloniti na sigurno, na „treće mesto“ i to u najvećoj tajnosti!

Prema jednoj verziji sanduci su bili sklonjeni u kuću Marisava Ristića i zazidani „tako da ni sami ukućani nisu primetili“, dok je po drugoj verodostojnijoj i češće pominjanoj, veliko umetničko blago sakrila porodica Živadinović. Prema svedočenju Branke Živadinović, kojoj je Erih bio kum na venčanju, dva metalna četvrtasta sanduka i jedan okrugao, širok oko metar od pocinčanog lima, bili su zazidani u ugao odžaklije.

- Zemlja je bila smrznuta, grejali smo je u kazanu, pravili opeke, a moj svekar je zidao - ispričala je u jednom listu, nekoliko decenija kasnije, Šlomovićeva kuma iz Bačine. - On je najpre u ugao odžaklije složio sanduke, pokrio ih ponjavama i počeo da zaziđuje.

Kad su istražitelji posle Drugog svetskog rata došli do Bačine, rešavajući „enigmu“ kolekcije Šlomović, Dragoljub Ljupče Panić, im je između ostalog, rekao da su kod njega sem Erihovog zlatnog sata, knjiga i njegove zabeleške. „Erihova knjiga“ bio je katalog njegove zagrebačke izložbe!

Jedan porodični prijatelj, predratni konjički oficir se kasnije sećao kako je sa ženom u Bačini posećivao Šlomoviće i kako im je skrenuo pažnju da tu nisu potpuno sigurni, jer su u jesen 1941. duž železničke pruge Beograd - Niš bile locirane znatne okupacione snage, da su Nemci počeli da zalaze i po selima. Predlagao je da jednog od Bernardovih sinova skloni kod sebe, u selo Malu Kruševicu, a drugog u selo Karanovac. Tu bi mladići bili bezbedniji, zato što su sela bila dosta udaljena od važnih komunikacija. Roditelji su na predlog odgovorili ćutanjem, dok je Erih smatrao da su u ovom „planinskom selu bezbedni“. Egzil je, ipak, kratko trajao:

„Starog Šlomovića i sinove odveli su Nemci krajem 1941. tobož kao tumače, sa kolonama kaznene ekspedicije koja je vršila čišćenje rejona planine Juhor od partizana“.

Nikad se više nisu javili. U četiri sanduka, zazidana u zid seoske kuće u Bačini, nisu ostale spakovane samo slike, skulpture, raritetne knjige, prepiska. Tu je bio pohranjen Šlomovićev život, njegova ambicija, njegove ljubavi - on sam!

Da je toga bila svesna i njegova majka, pokazaće se već krajem rata, kada je 1944. zbirku poklonila državi - i sina ostavila u sigurnim rukama. Tako je on nastavio da živi. Jer, da se nije radilo o utanačenom dogovoru, zar bi sanduci sa Šlomovićevom zaostavštinom krenuli iz sela Bačine za Beograd vojnim, državnim vozom?

“TUMAČI“
DRAGOLJUB Ljubče Pantić je, kada je posle Drugog svetskog rata počela istraga o nađenoj Šlomovićevoj zbirci, ispričao i ovo:

- Krajem 1941. Nemci su vršili odmazde po selima, po Juhoru češljali teren jureći partizane i tako su došli u selo u kom niko nije govorio nemački, pa se neko od seljana setio da bi ga mogli zvati Šlomovići. Nemci su zatražili vodiče i jednog tumača i zatražili da se dovedu sva tri Šlomovića. Posle kraćeg razgovora sa njima krenuli su put Juhora i odveli ih sa sobom.


(Sutra: Potraga za blagom)