Želimir Žilnik: Život se može proživeti bez stida

RETROSPEKTIVA postkomunističkih filmova reditelja Želimira Žilnika nedavno organizovana u Domu omladine, svojevrsno “prelistavanje” istorije koja se na ovim prostorima događala od osamdesetih godina, ponovo nas je podsetila na autora koji je ovde napravio najradikalnija ostvarenja. I mada Žilnikovi filmovi kod nas gotovo nikada nisu bila u regularnoj distribuciji, uprkos visokim nagradama u inostranstvu, njegovi veliki poštovaoci danas su ne samo predstavnici starijih i srednjih generacija građanski orijentisani, već pre svega mlada, urbana publika.

Reditelj koji smatra da je pravi razlog takvog zanimanja za njegove filmove to što oni “nikada nisu bili nikakva politička propaganda, nego su se uvek bavili životom, i to ljudi koji su marginalizovani, a da je film medij koji “zamrzava” sliku, beleži vreme u momentu kada je snimljen, i ne može da ima te reinterpretacije, “presvlačenja” i “pranja” biografija koje imaju istorijski udžbenici”, predstavio se beogradskoj publici i premijerom novog dokumentarnog filma. Kroz životnu priču sada već gotovo 100 - godišnje Dragice Srzentić, Žilnik je osvetlio neke tamne strane naše istorije.

- Nije mi ovo prvi dokumentarac koji prateći probijanja glavnog junaka kroz život, opisuje epohu. Slično je bilo i u filmovima “Vera i Eržika”, “Prvo tromesečje Pavla Hromisa”, “Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa”, “Evropa preko plota”, pa i u “Kenedi trilogiji”. Mislim da autentična svedočenja ljudi bar donekle mogu da nas vrate u realnost, iz boravka u vasioni “nebeske Srbije” ili “užarenog pakla” najgore zemlje na svetu - kako sebe opisujemo i doživljavamo, iz duga vremena samozavaravanja i samosažaljenja. Ali, ne radi se o raskrinkavanju istorije, nego o razmicanju zastora laži koji se navlače na istoriju i faktografiju, i to kako koja garnitura dođe na vlast. Ovim dokumentarcem predlažem rad na beleženju istorije, ne kroz vizuru državnika i vojskovođa, nego običnih ljudi, učesnika zbivanja, pa i gubitnika. Tom metodom je istoričar Hauard Zin pokrenuo izvanrednu ediciju “Narodna istorija Sjedinjenih Država”.

* Zbog čega smo skloni krajnostima i toj “crno-beloj slici”?

- Javni diskurs i medijsku sliku ne formuliše narod, to radi elita. A ovdašnja “elita” je ista ona koja zatvara oči pred švercom svake vrste, dok ne dotera “cara do duvara”. Tako slušamo busanja u prsa kako je Kolubara naš najproduktivniji pogon koji radi po propisima, i da su sva lična bogatstva protekcionaša proizvod njihove obdarenosti i stručnosti, da bismo onda, odjednom, te preduzetnike videli kako ih policija trpa u marice... Oni koji su platformu za kriminal popločali, a iprocenat uzimali, nikom ništa!

* Koji bi filmski žanr dao najprecizniju sliku o nama?

- Moglo bi se početi metodom Sokurova kada je radio svoje Elegije - da se jednostavno, u dugomnizu, naređaju svi likovi naše elite koju smo birali na slobodnim izborima, i onih koje su mediji proglašavaliza uzore od devedesete do danas. Da se podsetimo ludih promašaja koje smo poduprli...

* Retrospektivom vaših filmova može se rekonstruisati ceo region - od krvavih obračuna na Balkanu, nostalgije za vremenom u zajedničkoj domovini, do današnjeg društvenog miljea, cinizma Evrope... Šta je ono što ne znamo i ne razumemo kada je reč o zapadu?

- Mnogo više mi znamo o zapadu, nego bilo koja postkomunistička zemlja, samo se pravimo blesavi. Jer, ne samo da je Jugoslavija sarađivala sa zapadom - od diplomatije, preko ekonomije, tehnologije i vojske, nego je i dopuštala milionima građana da idu i da rade tamo, još od šezdesetih godina prošlog veka. Uostalom, od zarada tih ljudi velikim procentom danas se u Srbiji preživljava. Potražite, molim vas, među ne tako retkim rasističkim, profašističkim ili anti gej demonstrantima u Beču, Berlinu ili Parizu naše ljude. Nema ih! Zato što znaju da žive u Evropi koja u temelju ima antifašizam, pa im može biti oduzeta dozvola boravka i zarade ako prizivaju Hitlera i kvislinge. A ako prete i biju one koji su tamne kože ili drugačije političke ili seksualne orijentacije, takođe će im biti oduzeti papiri, i biće upućeni da se lepo vrate u Srbiju, gde može mirne duše da se divlja protiv slobode drugoga. A to braći političarima dobro dođe da sa prvih stranica štampe sklone broj nezaposlenih, kao i broj pljačkaša iz “naših” partija.

* Zbog čega je ta matrica ponašanja tako opšteprihvaćena kod nas poslednjih dvadesetak godina?

- Iluzija je da da se ti procesi samo ovde dešavaju. Proletos, na festivalu u Visbadenu, prilazi mi mladi reditelj iz Rumunije, Aleksandru Solomun, i hvali film “Tito po drugi put među Srbima”. Objašnjavam da smo to napravili pre osamnaest godina. U redu, kaže, on ga je video skoro, i vodi me na svoj film - “Kapitalizam, unapređenja rumunska formula”. U filmu, Aleksandru slika mehanizam uspostavljanja feudalne moći i bogatstva desetak rumunskih tajkuna, koji su svi Čaušeskovi kadrovi, a najveći broj i bivši funkcioneri Sekjuritate, njihove Udbe.

* Šta vas fascinira u životima “malih, običnih ljudi” kojima se uvek bavite u svojim filmovima, za koje se čini da nikome nisu važni?

- Svakako nisu važni, niti su bili, vladajućoj klasi. Međutim, najviše među njima nalazim primera da se život može preživeti, istina oskudno, ali sa smislom i bez stida. S druge strane, nisam našao baš ništa od umetničke produkcije što je iole podnošljivo - od Aristofana, preko Rembranta, do Pazolinija ili Skorsezea, što odbijadazaviruje u ljudsku dušu i u bedu, a interesuje se za voštane figure takozvanog establišmenta, čija urušavanja malo-malo pa imamo prilike da gledamo.