Olivera Marković: Neponovljivi šarm naše scene

ŽIVOT liči na partiju pasijansa. Ako se želje ne ostvare danas, ostvariće se sutra - izjavila je svojevremeno jedna od najvećih srpskih glumica Olivera Marković ((1925 - 2011). Da li se njoj životni pasijans otvorio do kraja, znala je samo ona. Ali, da je bila otelotvorenje svih rediteljskih želja, na najtopliji i najprecizniji način potvrdila je jednom Vida Ognjenović, rekavši da Olivera od najmanje uloge ume da napravi veliku, a svaku veliku da odigra kao da je - samo za nju napisana.

Od subote je srpska umetnost siromašnija za jednu od najmarkantnijih umetničkih ličnosti raskošnog i svestranog talenta, ali i čoveka retkog dara: svojim karakterom, temperamentom, duhom i posebnom toplinom osvajala je sve oko sebe, ona se jednostavno morala voleti.

Umrla je u Beogradu, u 87. godini, posle duge i teške bolesti... Rođena je u istom gradu, 3. maja 1925. godine. U Nišu je provela godine detinjstva, a onda se pri kraju gimnazije vraća u rodni grad i ubrzo na Filozofskom fakultetu upisuje istoriju umetnosti. Ali, ne dugo potom, našla se na Akademiji za pozorište, film, radio i TV, da bi 1951. godine diplomirala u klasi Mate Miloševića i potom postala član Beogradskog dramskog pozorišta. Ipak, ljubav prema teatru pokazivala je od najranijeg doba, pa je tako još u vreme okupacije sa grupom vršnjaka spremala predstave u Akademskom pozorištu KUD „ Branko Krsmanović“. Prvi film je snimila već 1945. godine („U planinama Jugoslavije“), a prva profesionalna uloga u teatru bio je lik Klare u „Slamnom šeširu“ (u režiji njenog profesora) na sceni BDP, gde je u godinama koje slede ostvarila neke čuvene uloge. Među njima i u „Mački na usijanom limenom krovu“ (1956) u režiji Minje Dedića. Pričalo se da je zbog ove predstave znao da stane i saobraćaj, a Olivera u ulozi famozne Megi (na sceni sa tadašnjim suprugom Radetom u ulozi Brika) do današnjih dana ostala da slovi za najerotičniju „pozorišnu pojavu“.

Najznačajnije uloge iz tog perioda bile su u predstavama „Dobri vojnik iz Sečuana“, „Tri sestre“, „Ukroćena goropad“, „Konak“, za koje su kritičari rekli da su postigle jedinstvo „suprotnosti i studioznosti“. Odatle odlazi u kraći angažman u Srpsko narodno pozorište, da bi 1967. godine postala član Narodnog pozorišta u Beogradu i na njegovoj sceni ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u „Tihom Donu“, Maše u „Živom lešu“, Agafje u „Ženidbi“, Juliške u Nušićevom „Putu oko sveta“, Libere u „Ribarskim svađama“, Arkadine u „Galebu“, Jece Đereman u „Kako zasmejati gospodara“... do Majke Hrabrosti, Živke ministarke i Koštane. U penziju je otišla 1989. godine, a poslednju premijeru na matičnoj sceni ostvarila je 1998. godine u ulozi Mame u Mekdoninom komadu „Sakati Bili“... Ako se ovim ulogama dodaju i najraznovrsniji dramski likovi na drugim teatarskim scenama širom ondašnje Jugoslavije, u njenom opusu je više od stotinu likova.

- Mislim da sam najviše dala u „Gospođi ministarki“. Imala sam mnogo komičnih zadataka i na filmu, šezdesetak uloga. Nove, mlade komičare danas nije lako naći. Sada je komedija u pozorištu u krizi. To je zahtevan žanr. Volim komade Duška Kovačevića, i ono komično i ono dramsko u njima - rekla nam je povodom nagrade „Zlatni ćuran“ za životno delo.

Među mnogobrojnim pozorišnim priznanjima, iza Olivere su ostale i plakete „Mata Milošević“ i „Dobrica Milutinović“, Oktobarska nagrada grada Beograda, pa i ono najznačajnije „Dobričin prsten“. Najšira publika je neće zaboraviti ni kao vrsnu (po mnogima i najbolju) pevačicu ruskih romansi i balada. Povodom ove svoje „uloge“ jednom je izjavila:

- Pesma je mnogo jača od bilo kakvog glumačkog monologa. Često sam pevala i u pozorišnim komadima sa „pevanjem i pucanjem“. Najradije, „Crveni šal“... Još sam na Akademiji tumačila lik Koštane. Tako je to počelo.

Tako je počelo, a onda je usledilo trinaest TV drama, dvadeset šest serija i šou programa, pedesetak radio drama. A publika? Jednostavno ju je volela, ne odgonetajući od čega se sve sastoji ova retka biljka, čiji je šarm i duhovitost bio za sve lekovit i u nekim teškim našim godinama, kada smo u svemu oskudevali pa i u smehu. Možda je „odgonetka“ i u njenom stavu:

- Nikad nisam imala osećaj samopokazivanja, ni onda kada sam bila mlada i lepa. Bila sam obuzeta pozorištem...

Mesto i vreme sahrane Olivere Marković biće naknadno objavljeni.

Petar Zec, reditelj:

SVESTRANA LIČNOST

- OTIŠLA je jedna od naših najvećih glumica svih vremena. Divan saradnik, divan čovek, izuzetan umetnik koji pleni sa scene. O njoj može da se govori samo sve najlepše, a trag koji je ostavila neizbrisiv je u teatru, na filmu, televiziji, pa i u muzici. Čuvene su njene romanse. Ukratko, bila je to multimedijalna ličnost.

Božidar Đurović,upravnik NP:

DAMA TEATRA

- Olivera Marković je nezaobilazni deo istorije Narodnog pozorišta, a samim tim i istorije srpskog teatra. Bez nje bi suza, smeha i ganuća u salama nacionalnog teatra i mnogih drugih pozorišta, u kojima je vladala scenom, bilo mnogo manje...Preselila se u naša sećanja jedna od najvećih dama srpskog teatra.

Duško Kovačević, dramski pisac:

VELIKI OSMEH

- Bila je jedna od najvećih glumica koje je Srbija ikad imala, s neponovljivim šarmom i izuzetnom sposobnošću da igra uloge koje su i dramske i bliske komediji. Jedna je od naših poslednjih renesansnih glumica. Ostavila je neizbrisiv trag u pozorištu, počevši od njenih velikih i značajnih uloga u Beogradskom dramskom, pa do niza drugih u mnogobrojnim filmovima i TV serijama. Mislim da je najbolje svoje uloge ostvarila u filmovima svog sina, reditelja Gorana Markovića. Lično, Oliveru ću pamtiti po šarmu, lakoći igranja i velikom osmehu.

Ružica Sokić, glumica:

RASKOŠNI DAR

- NEPREVAZIĐENA do danas, Olivera je najveća glumica ovih prostora koja je obeležila vreme naše generacije svojim raskošnim darom, vitalnošću i svežinom kojom je zračila sa scene. Voleću je uvek, ponosna što sam podelila s njom veliki deo života. Igrale smo zajedno i u njenoj poslednjoj predstavi na sceni Narodnog pozorišta, „Sakatom Biliju“, u kojoj je napravila jednu od svojih životnih uloga. Tu je, nažalost, pala i više nije ni ustala. Zajedno smo igrale i u „Ženskom orkestru“, kao i mnogim drugim pozorišnim i TV dramama. Zbog nje sam i pošla ovim putem: sa Radetom sam je gledala još u Akademskom pozorištu. Ispunila je moju mladost. Dok sam živa, biće u mom srcu.