Hana Selimović: Optimista u očekivanju

NAGRADU „Zlatni smijeh“ za glavnu žensku ulogu, na upravo završenim 35. Danima satire u Zagrebu (u konkurenciji trinaest predstava iz regiona), osvojila je mlada beogradska glumica Hana Selimović, za lik Sene Zolj u predstavi „Otac na službenom putu“ Ateljea 212, u režiji Olivera Frljića. Tamošnja publika oduševljeno je istakla da je Hana glumica koja se retko viđa, što za nas ovde nije iznenađenje - još od predstave kojom je diplomirala (u klasi Nebojše Dugalića na Akademiji umetnosti), „Kabul - kod kuće“, a potom „Nove Stradije“, „Figarove ženidbe i razvoda“, filma „Beli beli svet“ Olega Novkovića... Ovo ostvarenje donelo joj je i priznanje za najbolju žensku ulogu na Međunarodnom filmskom festivalu u Lokarnu (Francuska) i ocenu da je ostvarila predivnu i jaku debitantsku ulogu, kroz koju je donela iskrenu i istinitu emociju i zaslužila nagradu za bravuroznu interpretaciju.

- „Zlatni smijeh“ moja je prva pozorišna nagrada, vetar u leđa, nešto što će mi obeležiti put - kaže dobitnica u pauzi proba nove predstave, „Višnjika“ na sceni JDP. - U Zagrebu se na sceni Satiričnog kazališta „Krempuh“ desila uzbudljiva i bogata razmena energije između publike i nas, i to na poslednjem izvođenju „Oca“ u ovoj sezoni.

A na pitanje da li je zazirala od poređenja sa istim likom na velikom platnu, Hana odgovara:

- Imala sam bojazan da li sam tome dorasla i kako da se uhvatim u koštac s tim likom. A onda sam pomislila, zašto da ne, u pitanju je drugi medij, tumačim mladu majku u dečjem sećanju. Gradila sam Senu svojim godinama i sredstvima, unutrašnjim životom, sopstvenim izrazom i autentičnošću.

O postignutom rezultatu govori i ova nagrada, mada, i pored svih pohvala za dosadašnje predstave, mlada glumica kaže da nikad nije zadovoljna:

- Ne znam da li je reč o skromnosti, odnosno nekoj dobroj osobini, ili destruktivnosti, ali ja nekako ne mogu da uživam do kraja. Nema kod mene sumiranja utisaka već samo razmišljanja šta dalje. Sledim sebe i upuštam se do kraja, prateći neki unutrašnji osećaj. Sudbina glumačkog posla je da čekaš, ipak, ja verujem i u sopstvenu snagu i slobodu volje.

- Lepo je kad pripadate nekom pozorištu i imate sigurne prihode. Opet, kad ste slobodnjak, slobodnije i funkcionišete. Trudiću se da uskladim svoje želje i mogućnosti, jer danas nije dovoljno da budete samo dobar glumac nego i pregovarač, sopstveni menadžer. To je kategorija u kojoj se neki snalaze a neki ne. Mladim ljudima je teško da na sebe „stave“ cenu. Ne bih želela da se osetim potcenjenom - na bilo koji način. Još sam mlada, valjda zato imam i dovoljno optimizma u svakom očekivanju.