Milovan Vitezović: Vreme profita i mita

Prvu deceniju novog veka ostvarili smo kao Disove „Naše dane“ lišene metafora. Beznađe je toliko da dublje ne može biti. I to je neka nada.

Ovo za „Novosti“ kaže Milovan Vitezović, romansijer, pesnik, satiričar, TV-pisac, aforističar... Autor koji je u svakom od žanrova ostavio upečatljiv, samosvojan i prepoznatljiv trag.

* Dvadeseti vek prošao nam je u mnogim nesrećama, nesporazumima, zabludama. Ni prva decenija novog milenijuma, i pored početnog entuzijazma i velikih obećanja, nije nam donela mnogo nade?

- Mi smo u dvadeseti vek ušli sa velikim nezadovoljstvom političkim stanjem u Kraljevini Srbiji, o čemu najbolje svedoči satirično delo Radoja Domanovića. Bili smo spremni da menjamo svoju sudbinu kroz dinastički prevrat i demokratski preokret, koji smo ostvarili čak u prvoj deceniji, mada je u toj deceniji Dis ispevao pesmu punu nacionalnog očaja „Naši dani“. U dvadesetom veku bili smo dva puta, iako mali narod, velika žrtva svetske istorije.

A to što vi pominjete, to smo doživeli u drugoj polovini i na kraju veka kao strašni istorijski cinizam saveznika iz dva svetska rata nazvan „milosrdni anđeo“, kojim smo izbacivani i iz istorije i iz geografije. U dvadeset prvi vek smo ušli kao zemlja organizovana na Domanovićevoj „Stradiji“, mada se na ustave pozivamo.

* Vreme koje živimo ostaće upamćeno po odsustvu elementarne etike, izrazitom egoizmu i beskrupuloznoj vladavini profita. Može li se to opravdati, što se ponekad čini, kao neminovne propratne pojave takozvane tranzicije?

- Šta da kažem, ako se slažem s vama, sem da uz nezapamćene lopovluke beskrupuloznoj vladavini profita dodam vladavinu mita, kredita i zelenaštva. Glišićeva „Glava šećera“ narasla je do šećerana. Tranzicija je najavljivana kao bajka u kojoj će sve biti transparentno. I ostvarena je kao transparentna bajka o carevom novom odelu u kojoj nemamo golog cara, već go narod koga ne suočavamo sa tim, već mu samo nudimo izbore, kojih nema, i ako ih bude.

* Čini se da je čitav svet u krizi, ne samo ekonomskoj, nego pre svega intelektualnoj i duhovnoj. Neophodan je novi civilizacijski iskorak, ali kao da novih ideja nema?

- Dobro bi bilo da se čini, jer što se čini to je privid. A čini se da ceo svet postane prividan. Poništene su mnoge civilizacijske i hrišćanske vrednosti. Vidimo da je na red došlo smišljeno i podlo poništavanje mitologije ciničnim nazivom vojnog udara Alijanse „Odisejeva zora“. Intelektualno poštenje u svetu je prepolovljeno. Umro je Harold Pinter - ostao je samo Čomski! Svetski humanizam nikad nije bio na nižem nivou. Sad je ispod dubine cunamija. Potpuno je zatajio u strašnoj tragediji Japana. Deca sveta prave origami ždralove, ali vlasnici sveta ni da dovoljno vode ponude. Sve velike ideje su ili izdane ili zloupotrebljene, da od pomisli na nove zaziremo. Bojim se da pri ovom stanju etike u svetu nove velike ideje mogu biti masovno ubistvene. Za nove je potreban etički preporod čovečanstva.

* Nekada uticajni glasovi naše kulturne i intelektualne elite gotovo da su potpuno utihnuli. Šta je razlog?

- Ti glasovi su nekada, kada su, kako kažete, bili uticajni, bili i pod velikom paskom ondašnjeg jednopartijskog i sasvim isključivog režima i na njegovim crnim listama. Ali su se čuli i bili su jedinstveni, ma koliko različiti. I oni su, bez obzira na istrpljene posledice, demokratizovali vreme i zemlju. Valja samo prelistati upravo izašlu „Belu knjigu“. U višestranačju, kad su se od jedne partije napravile desetine, uslovno demokratskih ali isključivih partija, ona crna lista podeljena je po partijama sa željom svake da svoju širi. Te podele i partijski dogmatizmi su učinili svoje i usitnili ukupnu umnost, oslobodivši je intelektualne odgovornosti, učinivši je međusobno isključivom, osionom, pa, bogme, ponegde i ostrvljenom. One koji u previranjima nisu etički posrnuli zahvatilo je razočaranje i apatija, pa čak i gađenje od angažmana. Uz to, stigao je i zamor umnog materijala.