Holivud na srpski način

 ULAZAK Srpske filmske asocijacije u svetsku filmsku komisiju (AFCI), iznova izvlači na svetlost dana sve probleme naše kinematografije - od neregulisanih tokova novca, nedostatka tehničke baze i nestajanja filmskih profesija, do manipulacija većine domaćih producenata i “burazerske” proizvodnje filmova, koja se ovde gotovo etablirala. Šansa da nam se uz pomoć državnih institucija, SFA i AFCI otvori mogućnost da postanemo konkurentni i dovučemo u budžet stotine milione dolara od stranih produkcija, aktivirala je pitanje može li Srbija da postane balkanski Holivud.
Ukoliko zaista želimo da se takmičimo sa državama u regionu koje su već napravile sjajan ambijent za ovu industriju, čeka nas težak i dug put. Pre svega, tu su nerešen status i funkcionisanje “Avala filma”, kojim su se od 2001. bavili skoro svi premijeri, počev od Zorana Đinđića, svi ministri za kulturu, ministri finansija... i koje je do danas, uprkos mnogim obećanim strategijama, još nerešeno. A bez “Avala filma” i studija veća zarada od stranaca i oživljavanje domaće kinematografije mogu da ostanu samo “pusti snovi” na papiru.
I mada je na predlog Ministarstva kulture prošle godine pokrenuta inicijativa da se sa Ministarstvom ekonomije reši slučaj “Avala filma”, problem je mnogo komplikovaniji nego što izgleda. Kako su objasnili ministar kulture Nebojša Bradić i sekretar za kulturu Nadica Momirov, čitav postupak usporava vlasnička struktura - 51 odsto kapitala pripada kompaniji “Jugoeksport”, koja je pod stečajem, a 49 je u vlasništvu “Avala filma”. Agencija za privatizaciju bi, po ovom predlogu, prodajom nekretnina “Jugoeksporta”, kao što je zgrada u Kolarčevoj ulici, isplatila poverioce.
Zbog ekonomske situacije, međutim, kupac se još traži, a tek kada se isplate poverioci, moći će da se pokrene i prodaja “Avala filma”, i to javnim tenderom. Tu je i zakonska obaveza da i posle vlasničke transformacije “Avala film” zadrži svoju osnovnu delatnost - snimanje domaćih i stranih filmova.
Stvarnost izgleda i ovako - srpski “Ćinećita”, koji je sedamdesetih uz Prag bio centar filmske industrije u ovom delu Evrope, sada je u katastrofalnom stanju. Ogroman potencijal ovog filmskog giganta počeo je da trune kada je odlukom Miloševićevih ministara “pripao” “Jugoeksportu”, i svi su digli ruke od njega. Danas je u funkciji samo najveći Studio 1, koji je u zakup preuzeo “Pink” Željka Mitrovića za svoju “Grand produkciju”. Svi ostali poslovni prostori, i to dugogodišnjim ugovorima, takođe su izdati u zakup privatnim firmama (ima ih oko 45), uključujući i italijanski “Film 87” Pjera Amatija, koji je tu investirao oko 150.000 evra.
Kancelarije za zaposlene radnike “Avala filma”, kojih još uvek ima oko 100, takođe ne postoje, a od nekadašnje celokupne opreme koja je opsluživala svetski poznate producente i autore, rade samo agregat i nekoliko rasvetnih tela. U slučaju prodaje “Avala filma”, država bi morala da bude spremna i na otkazivanje ugovora sa privatnicima i dugotrajne sudske sporove, iako postoje i oni kojima ovakav status kvo najviše odgovara, i žele da ga zadrže.
Po rečima producenta Miroslava Mogorovića, člana UO SFA, nerešen slučaj “Avala filma” apsolutno čini kompleksnijim i težim čitav projekat “Snimajte u Srbiji”.
- Nisam siguran odakle bi odavde mogla da dođu tolika sredstva koja su potrebna da se kapaciteti “Avala filma” privedu svrsi, kad znamo da su mnogi prostori pretvoreni u magacine za robu. Iskreno, ne vidim ni potrebu da država bude vlasnik filmskih studija, kad već nije vlasnik mnogo značajnijih resursa. Jednostavno, trebalo bi da se pronađu ozbiljni finansijeri iz inostranstva, i neki dobar modus privatizacije, kako bi se izbeglo ono što se dogodilo “Beograd filmu”. Država, dakle, treba zakonski da obaveže budućeg vlasnika da se u svojoj delatnosti bavi pretežno filmskom umetnošću - kaže Mogorović.
Zanimljivo je da su interesovanje za kupovinu “Avala filma” do sada imali luksemburško preduzeće “Stadluks investment”, ali i predstavnici kompanije “Saliport”, “Drimvorks” i “Kopola”, koji su u Njujorku organizovali i razgovor predsednika Borisa Tadića sa glumcem Robertom de Nirom. “Saliport global servisis” i TV Fajsti, kako saznajemo u Ministarstvu za kulturu, i sada su najozbiljniji pregovarači, koji bi u Srbiji osnovali kompaniju “Vestern film prodakšn”.

NA MALA VRATA
PROBLEMOM “Avala filma” bavi se i Srđan Knežević, koji je nedavno završio dokumentarac u kome se “fenomenom” ovog giganta bavi od osnivanja 1945. preko pripajanja Centralnom filmskom studiju “Košutnjak” 1974., a potom i “Jugoeksportu”, sa osvrtom na kriminalizaciju i manipulacije koje su ga pratile. Analizirajući čitavu strukturu funkcionisanja “Avala filma”, Knežević istovremeno “rekonstruiše” i mračno doba srpske tranzicije, i pokušaje da se na “mala vrata” i u bescenje proda njegova kompletna imovina koju, uz 20.000 kvadrata poslovnog prostora čini i 30 hektara šume. Među njegovim sagovornicima su i reditelji Branko Baletić (nekadašnji direktor “Avala filma”), Želimir Žilnik, Slobodan Šijan, pisac i scenarista Gordan Mihić...

ZLATNA EPOHA
SKORO četvrtina svih jugoslovenskih filmova proizvedena je u “Avala filmu” (više od 200 igranih, oko 430 dokumentarnih). Mnoge od najvećih koprodukcija sa strancima, od ukupno 85, koliko je urađeno u studijima u Košutnjaku, bez ikakvih problema radile su se istovremeno sa domaćim filmovima. Samo 1987. u “Avala filmu”, snimljeno je 13 filmova, “Oktobar fest”, “Na putu za Katangu”, “Lager Niš“, “Već viđeno”, “U ime naroda”... Iste godine, urađena su i tri velika projekta, sa svetskim producentima i glumcima - “Mama Lućija”, “Hemingvej”, “Četiri čoveka u oktobru”. Pored tehnički opremljenih studija po svetskim standardima, imali smo čak i pet ekipa filmskih radnika koje su mogle da se okupe u svakom trenutku. To doba obeleženo je i kao zlatna epoha našeg filma.