Beograd je moj zauvek

 POSLE više od decenije, naša pozorišna publika nedavno je imala priliku da vidi Gordanu Gadžić, popularnu beogradsku glumicu, koja je svoj privatni i profesionalni život krajem osamdesetih preselila u Zagreb. Junakinja sada već kultnih predstava "Markiz de Sad", "Tetovirane duše", "Čekajući tvoje pismo", "Zbogom, Judo"... filmova "Dečko koji obećava", "Stepenice za nebo", "Tajvanska kanasta", "Šest dana juna", "Crna Marija", "Sivi dom", "Već viđeno", "Uvek spremne žene", "Neka čudna zemlja", "Pariz - Istra", "Urnebesna tragedija"... u braku je sa Ivicom Vidovićem, jednim od najznačajnijih glumaca nekadašnje domovine, sa kojim je i jedan od osnivača pozorišta "Rugantino".
Na Veliku scenu Beogradskog dramskog pozorišta, Gordana Gadžić stigla je ovog puta kao Raskoljnikova u predstavi "Pijani proces", po tekstu Bernara Mari Koltesa, u režiji Ivice Buljana, produkcija Scene Gorica iz Velike Gorice, koju je naša publika ispratila ovacijama.
- Svi smo na neki način imali povišenu temperaturu - i mi koji igramo u predstavi, i gledalište, što se osetilo u vazduhu - kaže Gordana Gadžić. - Kod mene su te povišene emocije bile iz nekih mojih razloga, kod ostalih glumaca iz drugih, ali u svakom slučaju, Beograd je za sve nas, verovatno, jedan poseban grad, i imali smo želju da baš ovde uspemo. I mada je sam komad neobičan, kao uostalom i sve Koltesove drame, ova posebno, jer je reč o dramatizaciji romana "Zločin i kazna" Dostojevskog, imali smo odličnu komunikaciju s beogradskom publikom. Uprkos činjenici što je "Pijani proces" krajnje rizična i pomalo hermetična predstava koja ne nudi optimističan kraj, veoma dobro smo se osetili i razumeli.
* Koji su vaši razlozi te povišene temperature koju ste osetili u Beogradu?- To je jednostavno pitanje, za mene ipak vrlo složeno. Ne bih da budem patetična, a opet, moram da kažem da je Beograd moj grad zauvek, iako su me određene okolnosti u jednom trenutku odvele na drugu stranu. Našla sam se u jednom političkom i istorijskom klinču, što jesu bile devedesete, u kojem sam igrala najbolje što sam mogla, da bi moja porodica ostala na okupu. Negde unutra, u duši, od svega toga ostali su ozbiljni poremećaji i lomovi koji ne prestaju, jer je nešto, vrlo bitno u mojoj ličnosti, moralo da plati cenu za to - meni je sve bilo komplikovanije, a najobičnije stvari dobijale su drugu dimenziju.
* Da li je to o čemu govorite "emigrantska priča"?- Jeste, ali u onom emotivnom smislu, kad se u duši nešto pokida zauvek, iako ja nisam emigrirala. Taj bol u meni ne prestaje, tako da je svaki dolazak u Beograd, i lično i profesionalno, za mene veoma traumatičan. Ovde su, primera radi, neki ljudi koje nisam videla već dvadeset godina, onda se prisetim sebe u tom protoku vremena, sve se nekako slomi u meni, izmeša, i onda je zaista teško.
* Predstava "Pijani proces" takođe na traumatičan i bolan način govori o ljudskoj usamljenosti, potrebi za onim drugim, nemogućnosti da se kaže i ostvari ljubav. Šta je za vas bilo najuzbudljivije u ovom komadu?- Kada se sve skloni, onda iza cele predstave stoji upravo taj duševni lom zbog ljubavi. Sama potraga za onim drugim, u Koltesovoj drami je apsurdna, kao što je apsurdna i potraga za izgubljenim Bogom u nama. I koliko god se vezali sa nekim u životu, ipak se na neki način rastajemo sa onima koje volimo, ostajemo sami zauvek, i to je ta bolna i tužna premisa ove predstave. Jer, samoća je toliko svojstvena ljudskom biću, da je ona druga osoba, ona naša "polovina", može samo malo ublažiti. To je ono što je meni bilo najuzbudljivije u ovoj priči, i moram da kažem da mi je pomalo žao što neke uloge nisu dobile svoju pravu poentu, nego su ostale u fragmentima, što je stil ovog velikog francuskog pisca. Ako je reč o meni, meni je uloga Raskoljnikove veoma bliska, radila sam je u divnoj ekipi glumaca, u Novoj Gorici, i ta promena unela je jednu pozitivnu energiju u čitavu predstavu.
     
ISTO KAO NEKADA
* SA druge strane, koliko se i taj Beograd vaše mladosti promenio?- Promenio se, kao što se i sve promenilo, ta cela scenografija i aroma Beograda danas je drugačija. Ali, ja i dalje ovde imam prijatelje koji me vole, kolege koji su došli na predstavu "Pijani proces". Dakle, ono što je za mene bitno nije se promenilo, isto je kao i nekada.