Predrag Gaga Antonijević: Drugi guraju napred a mi idemo cik-cak

POSLE gotovo 17 godina, koliko je prošlo od njegovog filma "Spasitelj" (snimljen 1998. u produkciji Olivera Stouna, između ostalih priznanja ima nagradu "Pi-Ef-Es" za političku svesnost o miru, glumica Nataša Ninković nagrađena na festivalima u Valensiji i Sočiju), Predrag Gaga Antonijević opet snima u Srbiji.

Jedan od naših retkih filmskih autora koji više od dve decenije živi i radi u Americi, i koji je za naše prilike napravio značajnu holivudsku karijeru, vraća se u srpsku kinematografiju filmom o Velikom ratu, koji je dobio podršku Filmskog centra Srbije:

- Ono što me je, između ostalog, podstaklo da se bavim ovom temom i da započnem projekat "Zaspanka za vojnike" je to što se u američkoj javnosti interpretacija Prvog svetskog rata menja, i to kroz naknadnu političku pamet, odnosno, dnevno-političku globalnu strategiju ovoga vremena. Video sam da nam se zbog takvih manipulacija ne piše baš dobro, i to mi je bio motiv da posegnem za autentičnim materijalom iz "Srpske trilogije" Stevana Jakovljevića. U filmu idemo za izvornim dokumentima - šta je zaista bilo, kako je bilo, i kako je zabeleženo - kaže Antonijević.

* Kako biste objasnili naslov filma - šta je "Zaspanka za vojnike"?

- Zaspala je Srbija, zaspala je malo i vojska, ali probudiće se, pošto iskreno verujem da je vojska onda, i vojska danas, ono najbolje što Srbija može da ponudi. Jedan od likova u ovom scenariju je sam Stevan Jakovljević. Nekako mi je bilo logično da priča ide kroz njegove oči i njegovo iskustvo, pogotovu što je on predstavnik te mladosti koja je ušla u Veliki rat ne pitajući ni zašto, ni kako, ni da li treba, ni da li ne treba, nego se prosto odazvala bez imalo razmišljanja. To je izuzetno herojstvo, i danas bi trebalo da bude tema za razmišljanje svih nas, a posebno novih generacije koje dolaze.

* Šta fokusirate u ovoj odiseji ratnika - srpskog seljaka?

- Meni je najfascinatniji momenat to što nije bilo nikakve dileme oko toga šta valja činiti u situaciji kada je Srbija bila napadnuta. Primera radi - Dimitrije Tucović je kao poslanik i kao vođa tadašnje Socijalističke partije kritikovao u Skupštini kredite koje je Srbija trebalo da podigne za rat, i bio je protiv rata. To, naravno, nije imalo nikakve veze s njegovom patriotskom dužnošću - odmah je obukao uniformu i otišao na ratište, gde je i poginuo. Hoću da kažem da čak i u trenutku kada je bilo nekih drugačijih razmišljanja o ratu, ljudi su to razdvajali i uzdizali se do svesti da je odbrana otadžbine nešto najvažnije, a da je sve drugo sekundarno.

* Posle iskustva svega onoga što su ljudi preživeli u ovih dvadeset pet godina, koliko je Srbija sposobna da danas stvori taj autentični osećaj patriotizma?

- Ti nesrećni građanski ratovi u bivšoj Jugoslaviji su, naravno, "zamutili vodu" i emociju - osećanje pravde i pravičnosti, i toga šta je patriotizam, šta je domovina, šta su njeni interesi, šta čovek treba da uradi da je zaštiti, i od koga je to štiti. Vreme, međutim, leči sve, tako da verujem da će, ako ne ova generacija, a onda već sledeća, umeti da stavi u perspektivu različite momente u srpskoj istoriji. Mislim da će se u Srbiji u budućnosti opet pojaviti svest o tome šta su interesi srpskog naroda, jer ne verujem, uprkos svemu, da se to u srpskom narodu može ugasiti.

* Gde vidite "kopču" sa našom sadašnjicom?

- Moramo da razumemo istoriju, i neke stvari moramo da naučimo, jer ih, nažalost, još nismo savladali. Nekad nije lako procenjivati događaje sa tom naknadnom pameću, jer je teško analizirati tadašnju svest ljudi, ono šta su oni osećali, šta su mislili. Ali, pokazati jedno herojstvo, i tu spremnost ljudi, emociju da se odazovu da brane otadžbinu, to po meni jeste najveća kopča sa današnjim vremenom. U tome je poruka filma. Ova priča i postavlja pitanje da li smo možda uludo ginuli ili nismo. Na njega treba da odgovori današnja generacija kad vidi ovaj film.

* Odakle počinje raspolućenost srpskog društva koja, kako nam svedoče i prošlost i sadašnjost, ima duboke korene?

- Ne znam odgovor, iako volim istoriju i dosta se bavim tim temama. I kad god pogledam, još od Nemanjića, uvek je bilo neke podele. Nikako da se sami sa sobom skrasimo. Kad se pojavi neki trenutak kao što je bio Veliki rat, mi se kao narod stopimo "svi u jednog". I sa sudbinom, i sa okolnostima, i uzdignemo se na najveći mogući nivo. Ali, to traje samo taj jedan trenutak - pre toga je rasulo, i posle toga ponovo rasulo, svađe i podele. To je nešto što je stihijsko ponašanje.

* Šta takvo ponašanje, zapravo, govori o nama?

- Neki narodi nekako umeju da prave strategiju, da planiraju, da se drže, da čuvaju državni interes bez obzira na to ko je na vlasti. Kod nas to nije tako - mi smo ponekad nepredvidljivi nama samima, a kamoli drugima, i zato često razne sile i zemlje imaju problem sa nama. Jer, mi se ponašamo tako da ne mogu da nas uhvate "ni za glavu ni za rep". Imamo drugačiji pristup stvarima, a to je uglavnom bivalo na našu štetu. Nekako nemamo tu nacionalnu disciplinu, sposobnost da zacrtamo neke, makar minimalne državne ciljeve, i da ih se pridržavamo. Kulture koje to umeju planski i sistematski da rade, one svoje ciljeve zacrtaju, pa sad, da li im oni uzmu pet, deset, trideset pet ili pedeset godina, nije važno. Oni guraju u tom pravcu, a mi stalno idemo cik-cak.

* Za nekog ko stvari ovde posmatra "sa strane", kako izgleda današnja Srbija?

- Nisu baš najpovoljniji utisci, nažalost. Kad dođem u Srbiju, a to radim bar jednom godišnje, stalno se nadam da ću zateći bar neka ozarenija lica i neku drugačiju situaciju. Ali, nije tako. Ceo sistem vrednosti čini mi se nekako nakaradan - neke tradicionalne stvari su se zaboravile, a te nove, i od Evrope nametnute, nisu se dobro naučile, pa je ovde jedan "čudan" konglomerat. Navešću jednu metaforu - moja sestra je nedavno pala, ali joj je lekar na rendgenu snimio samo karlicu i pola leđa, drugu polovinu nije. Čini mi se da u Srbiji u svim segmentima društva sve tako nekako funkcioniše - na pola. I da sad neko pita zašto je to tako, ne bismo dobili odgovor.

* Da li je američka zvanična politika zaista toliko nenaklonjena Srbiji, kao što se to nama ovde čini?

- Kod njih je sve vrlo jednostavno - oni imaju svoje planove. I sigurno ih sa nama neće deliti. Mi smo njima zanimljivi samo ako se uklapamo u njihove namere, šta god da su im namere, i to sebi mogu da dozvole jer se ponašaju po principu "Jupiteru sve dozvoljeno". Nije ovde, dakle, pitanje nekog ekskluzivnog antisrpskog stava, nego pitanje interesa jedne imperije koja svoje ciljeve sprovodi sistematski, sve vreme i na svakom mestu. Mi smo se zatekli tu gde smo se zatekli, ali treba uložiti napor i naučiti kako sve to funkcioniše. Onda dolazi to kako na pravi način treba razgovarati sa njima da bi se videlo šta u svemu tome može da se izvuče za interes Srbije.

* U čemu vidite našu šansu, prednost?

- Jedino što pouzdano znam da na Zapadu odavde može da prođe jesu poljoprivreda, prateća prerađivačka industrija, a u narednim godinama i voda.

ŠALjITE PARE, A NEMOJTE ZVATI

* KAKO vidite odnos naše države prema dijaspori kojoj i sami pripadate?

- Dijaspora je uvek bila pod nekakvom sumnjom svih režima, a tako je i sada. Ne postoji ozbiljan napor da se nama koji živimo u inostranstvu omogući prirodno pravo, a to je glasanje na izborima. Mi apsolutno ne učestvujemo u političkim procesima u Srbiji, iako pravo na glasanje formalno postoji. Ali, ono je do te mere otežano i obesmišljeno da skoro niko ne može da ga koristi. Tuđman je, recimo, sa dijasporom pravio hrvatsku državu, a naši su sve uradili da se dijaspora ukloni iz političkog života i sistema Srbije. Ispada - šaljite nam pare, ali nemojte nas zvati!

DONIRANjE FILMA

* KAKO ćete sklopiti budžet za film, a znamo da sredstva FCS apsolutno nisu dovoljna?

- Tema Velikog rata oduvek me je zanimala, a čini mi se da od "Marša na Drinu" nismo imali jak film o tom događaju. Ne znajući da će konkurs FCS biti objavljen, sa Natašom Drakulić napisao sam scenario "Zaspanka za vojnike". Podrška FCS, naravno, neće biti dovoljna, ali sam se već ranije dogovorio sa grupom koju sam okupio oko filma da ga u dobrom delu finansiramo lično. To će, zapravo, biti donacija - svoj rad kao scenarist i reditelj doniram, a donira ga i Maksa Ćatović, koji je sa "Komunom" producent filma.