Egon Savin: Molijer - pisac ljudskih poroka

REDITELj Egon Savin pripada onoj, sve ređoj pozorišnoj vrsti, koja već godinama zadužuje ovdašnji teatar probranim i scenski promišljenim naslovima domaće i svetske klasične književnosti: za Molijera uvek postoji dovoljno dobar razlog, a jedan od njih je i to što je rediteljev omiljeni pisac. Raditi ga u naše vreme, veruje Savin, znači dati nedvosmislen umetnički doprinos kritičkom odnosu prema stvarnosti u kojoj živimo. Zato ćemo, posle „Tartifa“, koji je pre četiri sezone režirao u Jugoslovenskom dramskom, u subotu uveče gledati njegovog „Mizantropa“ na Velikoj sceni nacionalnog teatra.

- Nije slučajnost što ponovo radim Molijera, najvećeg pisca komedije u svetske književnosti - kaže naš reditelj. - Njegove komedije izuzetno su adaptibilne na sve moguće društvene kontekste i epohe. Iako je „Mizantrop“ napisan 1666. godine, pun je svežine i aktuelnosti. Možda je i najmanje smešna od svih Molijerovih komedija, u njoj se otkriva kao genijalan pisac tragičkih sudbina ispričanih na smešan način. On je pisac ljudskih poroka, podsmeva se svakoj vrsti neumerene strasti. Na jednom mestu, u odbranu „Tartifa“, rekao je: „Ljudi žele da budu rđavi, ali nipošto ne žele da budu smešni“. Svoje delo izgradio je na iskustvu farse, tog narodskog, drugog plebejskog žanra koji se podsmeva ljudskim nastranostima, ali je farsu uzdigao na nivo filozofije i poezije.

* Zašto je komedija podatnija od ostalih žanrova za kritičku žaoku?

- Osnovni zadatak komedije jeste da ima satirične bodlje i da kroz smeh formira oštar kritički odnos, ne samo prema pojedinim ljudskim porocima nego i društvu u celini. Naročito onom privilegovanom sloju koji živi u laži, sebičnosti,kaćiperstvu, pohlepi... Zato se farsa i naziva žanrom koji sadrži iskonsku narodnu mudrost i namenjena je, pre svega, radosti malih običnih ljudi, koji kroz teatar katarziraju sveopšte zlo i nepravdu.

* Ipak, za razliku od Molijerovog vremena ili našeg društva do pre neku deceniju, danas te „bodlje“ kao da nikog niti bole niti provociraju?

- To se desilo jer je pozorište izmešteno iz centra pažnje. Sve što možete u teatru reći upućeno je malom broju ljudi. Moćnici savremenog doba zaštitili su se medijima: oni plaćaju i formiraju sliku sveta onako kako to njima odgovara. Oštro, kritičko pozorište koje želi da vrednuje, da prosuđuje i ukazuje - marginalizovano je. Moćnici se od njega štite tako što ga postepeno ukidaju. Kada bi televizija imala vrednost teatra, onda bi imala i onu težinu koju je imao teatar na dvoru Luja XIV.

* Ističete da je „Mizantrop“ uz „Don Žuana“ Molijerovo najozbiljnije delo?

- Zato što govori ne samo o nemogućnosti opstanka jedne ljubavi nego i o mladom čoveku koji u situaciji opšteg licemerstva ne vidi mesto za sopstveni opstanak. Mizantropija je danas legalan pogled na svet i posledica je sveopšte kataklizme vrednosti, ne samo u našoj neposrednoj stvarnosti nego su svi ljudski odnosi određeni koristoljubljem, lažju, manipulacijama svake vrste. Mladi ljudi nemaju drugo do prezir prema takvom svetu ili beg u ekstremizam, možda čak i anarhizam... Svi su poroci izašli na videlo kao i u svim vremenima velikih društvenih i ekonomskih kriza. One su, znamo, proizvele i ratove. Živimo ponovo jednu veliku ekonomsku, ali i moralnu krizu. Zbog toga, „Mizantrop“ postaje obavezni deo repertoara svakog „mislećeg“ pozorišta.

* Ali je sve manje „mislećih“ pozorišta u našem vremenu?

- Teško je o tome govoriti, jer bih morao govoriti o sebi i drugima. A i jedno i drugo mi je podjednako neprijatno. Ono što je očigledno jeste da su ljudi odgovorni za kulturu digli ruke od pozorišta! Ovaj najnoviji izostanak minimalne dotacije za projekte zapravo je kastrirao naše pozorište. Bojim se da to nije samo nemar već i - program. To apsolutno nema nikakve veze sa ekonomskom krizom! Reč je o nebrizi o kulturnom nivou i duhovnom identitetu jednog naroda. U tom odsustvu svake volje i želje da pozorišta opstanu, mislim pre svega na ona velika, Operu i Balet takođe - nema ničeg evropskog...

* Vaša predstava „Bunar“ ušla je u selekciju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, nekada prestižnog festivala čija se selekcija gotovo više i ne komentariše. Kao da su svi od njega digli ruke?

- Od tog značajnog festivala ostalo je samo ime. U svakom slučaju, verujem da mnoge predstave kojima je mesto na Sterijinom pozorju nisu imale sredstava da dođu u Novi Sad i budu prikazane. Verujem i da bi selekcija izgledala drugačije da festival ima novca do dovede sve ono što je vredno urađeno u protekloj sezoni po domaćem dramskom tekstu.

* Ipak, osim novca potrebno je i nešto drugo?

- Ne verujem da je za selekciju potrebna neka naročita pamet ili pozorišno znanje. Jednostavno, treba dovesti ono najbolje, a sve češće se se dešava da neke sjajne predstave nemaju mesto u selekciji. Zašto je to tako, ne znam. Slažem se sa vama da bi na tu temu trebalo javno polemisati. Ja se moram izuzeti iz svih tih polemika jer gotovo da je svake godine na Pozorju poneka moja predstava. Ali mnoge za koje sam uveren da je trebalo da imaju svoje mesto, iz meni nepoznatih razloga, nisu se našle u selekciji. Evo, pomenuću Sterijinu „Zlu ženu“ zrenjaninskog Narodnog pozorišta... Svako ima pravo i na svoj ukus i na svoje zablude. Tako i selektor. Vreme će pokazati da ono što je istinski vredno u pozorištu - traje. Iz sezone u sezonu.