Beogradske priče: Na Liman džamiji pobedila - ljudskost

NA mestu današnjeg Brankovog mosta nekada se nalazio turski han, kojeg su ondašnji vladari prozvali Liman, baš kao i džamiju koja se nalazila u blizini. Nije to neobično, jer ova turska reč označava upravo pristanište, koje se i danas u Beogradu nalazi na istom prostoru.

Tada je jedan Turčin ubio srpskog dečaka i to je bio okidač koji je ceo grad podigao na noge i nastala je buna protiv vekovnog otomanskog zuluma. Svako se latio oružja koje je imao i počelo je ozbiljno puškaranje. Beogradski Turci su shvatili opasnost i uglavnom su pobegli u tvrđavu zajedno sa porodicama.

- Međutim, dobar deo onih koji su bili najmirniji i najpažljiviji prema Srbima nisu mogli da se dopečaju tvrđave i ostali su na milost i nemilost svojim susedima - beleži Trajković.- To su bili takozvani Erlije. U poslednjem trenutku su se sklonili i zatvorili u džamiju na Limanu.

PROČITAJTE JOŠ - Beogradske priče: Stara duša jednog grada

Stari hroničar je slikovito beležio žestinu sukoba koji je nastao. Grad je goreo, u varoši su se vodile borbe sa Turcima u kojima je veliki broj Srba izginuo. Usledilo je žestoko bombardovanje grada sa tvrđave, odakle su turski topovi snažno udarali po gradu i sve je slutilo na jezivo krvoproliće. Tako se razjarena gomila skupljala sa svih strana, željna da se osveti svakom Turčinu na kojeg bi naišla. I zato se grupa Erlija, koji su se porodicama sklonili u Liman džamiju našla na posebno jakom udaru.

Ulicama grada razlegao se silan bes. Čak je zabeleženo da je opasdom Liman džamije rukovodio stari ratnik sa Mišara, Bakal Mita, koji je naredio da se donese zapaljivi materijal: katran, luč i slama i da se sve to zapali oko džamije, ne bi li prisilio sve one unutra da se predaju, ili da se uguše u dimu.

- U jedan mah Srbi su bili razvalili jedan deo vrata, ali su Truci kroz taj otvor osuli još žešću paljbu i tako odbili napad - piše dalje Trajković.- Kako je džamija bila od kamena, vatra joj nije mnogo naudila. Pored toga, i vetar je duvao u suprotnom pravcu i odnosio dim i sav trud opsade bio je uzaludan.

Potom je pala noć. Zaraćene i zakrvavljene strane utišale su strasti, a nastavljeno je planiranje za dan koji je trebalo da usledi. Tada je došlo do duhovnog, moralnog prevrata koji čini ovaj grad toliko veličanstvenim. Na svoj način i hroničar je beležio utiske koji su njemu preneti, ali suština je ostala u humanosti naših predaka.

Naime, kako beleži Trajković, "trezveniji, stariji ljudi su te noći razmišljali u miru i sećali se dobročinstava koja su im činili baš ti ljudi, njihovi susedi, koje oni sada drže u zatvorenoj džamiji zajedno sa ženama i decom i žele da ih sve unište".

PROČITAJTE JOŠ - Beogradske priče: Sveta Petka počivala na Kalemegdanu

- Prevladao je razum i oni su još u toku noći pošli do džamije da se sporazumeju sa zatočenim Erlijama. Ovi su to jedva dočekali i tako je taj sukob mirno okončan.

Zahvaljujući baš toj velikodušnosti naših ljudi, strani predstavnici koji su radili na smirivanju sukoba uspeli su da ga smire i Turci su ubrzo posle tog događaja morali zauvek da napuste Beograd i sve gradove u ondašnjoj Kneževini Srbiji.

Ovog puta bez prolivene krvi i žrtava.

Tako nas je stari hroničar vratio u doba kada je viteštvo i veliko, ljudsko srce bilo znatno važnije od ljudske potrebe za osvetom i tuđom krvlju. Ljudi se ne menjaju, potreba za pobedom i nanošenjem bola je nešto što čovek sebi lako prašta, sećajući se na svojih žrtava. Veličina ljudska je, odvajkada - bila biti iznad svega toga.