Beogradske priče: Slavija - oaza za trezvenjake

Današnja Slavija je za mnoge ostala obeležje Beograda. Za jedne - po gotovo nesavladivoj saobraćajnoj kružnoj raskrsnici, za druge po zaostalom urbanističkom rasulu, kada ju je pre nekoliko decenija veliki arhitekta Uroš Martinović nazvao "Provincijskim ringišpilom"... Za treće, opet, po tome što su joj današnji oblik u stvari odredili Nemci tokom okupacije u Drugom svetskom ratu.

Nije ovaj deo grada lako definisati. A takva je bila i njegova prošlost. Nekada je ovo bila periferija grada, a do Slavije su dopirali taljigaši, koji su odsedali u kafani "Kod tri seljaka" ili preko puta, u "Rudničaninu", koji se nalazio na mestu nekadanašnje Mitićeve rupe, a sada zabavnog parka na početku Beogradske ulice.

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Ambijent međuratnog grada

Pa ipak, ovaj deo grada je bio značajan i po tome što smo ga nekada zvali Englezovac, i to po britancu Frensisu Mekenziju. On je kao stari diplomata zavoleo Beograd i rešio da ostane ovde. Štaviše, svoju pozamašnu imovinu je uložio u deo koji se nalazio iznad Slavije. Otkupio je značajno zemljište, uredno ga isparcelisao, napravio dobre urbanističke vizije i zamisli, i tako ponudio ondašnjim varošanima da se skuće.

Sve se to događalo davne 1879. godine kada je deo od Njegoševe pa naviše, ka Crvenom krstu Mekenzi otkupio ovaj pogolem komad zemlje od Stojana Simića. Pre toga se ovaj deo grada zvao Simićev majur. Od tada smo taj deo zvali Englezovac.

Besmrtni beogradski hroničari, poput Nikole Trajkovića beležili su veliku humanost Mekenzijevu, potogovo prema udovicama, siročićima i drugim ugroženim grupama.

Onaj deo pripovesti koji je nama slikovit odnosi se na još jednu Mekenzijevu osobinu: trezvenjaštvo. Ovaj čovek je bio silno suprotstavljen porocima i nikako ih nije ni voleo ni podnosio. Kupci placeva na njegovom posedu morali su da budu isključivo oni kojima je čašica strana. Najzad, nije voleo ni one koji uživaju u duvanskom dimu.

Tako da danas krajnje neobično izgleda da je ovaj burni deo Beograda, načičkan hotelima, kafanama i kafićima, u stvari nastao kao vizija čoveka koji nikako nije bio sklon porocima.

Štaviše, Frensis Mekenzi je bio osnivač Društva trezvenjaka, a u tu grupaciju su, dabome, mogli da se učlane samo oni koji nikako ne vole čašicu, ili oni drugi - kojima je zabranjena.

Sa Slavije pa duž cele Nemanjine ulice nekada je tekao dug potok. Obilne vode su odvajkada bile deo ambijenta ovog dela grada, pa su ovde postojali i bunari, kao i ostaci pradavnih vodovoda. Voda se kasnije slivala skroz do Železničke stanice, gde se ulivala u takozvane Ciganske bare, koje su kasniji Beograđani prozvali Bara Venecija.

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Sećanje na gradsku lepoticu

SALA MIRA

Još jedno Mekenzijevo delo bila je Sala mira, koja je ponela takvo ime jer je bila posvećena miru i ljudskoj slozi. Zdanje je napravljeno 1880. godine o Mekenzijevom trošku. Ta dvorana je služila za različite susrete, ali je potom bila poprište mnogih stranačkih duela. Tokom 1910. godine pretvorena je u Socijalistički narodni dom. Posle Prvog svetskog rata ova zgrada je pretvorena u kafanu.