Beogradske priče: LJubavna šetnja Beogradom

Ljubav je ona čudna pojava koja može da promeni ceo svet, ali jednom čoveku često nije sasvim razumljiva kada ga zadesi. A Beograd je oduvek bio grad velikih ljubavi. Sjajni Momo Kapor je svojevremeno izrekao jednu moćnu misao, govoreći kako: "Beograd nije sav u Beogradu! Mnogo veći deo Beograda jeste u čežnji za Beogradom, koja ga čini većim i lepšim nego što u stvari jeste. Beograd nije u Beogradu, jer Beograd i nije samo grad - on je metafora, poseban način života, ugao gledanja na stvari."

Postoji jedna dama koja je za "Beogradske priče" ispripovedala svoj "ugao gledanja na stvari", a to je ekonomista Sanja Đaković, koja je, unutar iskustva koje je stekla radeći kao turistički vodič, povezala najlepše varoške ljubavne priče i tako probala da "dopriča" ovu Kaporovu misao.

Emotivna

"turneja"

Naša sagovornica je osmislila turističku šetnju koju je nazvala "Ljubavna šetnja Beogradom". Nećemo namerno da vam prepričamo sve detalje ove gradske "turneje" (a i da hoćemo novinski prostor nam to ne dozvoljava), ali nam je pružila predivna saznanja o ljudima koji su obeležili trajanje i smisao ovog grada.

- Možda je najstarija zapisana priča vezana za tursko- srpsku romansu između Jagle i Badže, turske bule i našeg junaka, koji nisu mogli lako da budu u kontaktu, jer je ona bila u kući kojoj ovaj nije imao pristup. Izdresirali su kučence koje je nosilo cveće dvoma zaljubljenima, a svaki cvet imao je svoju simboliku.

Potom bi bilo valjano da otkrijemo ko je Andrićeva "Jelena, žena koje nema". Naš jedini nobelovac pune tri decenije čekao je svoju suđenu.

Pročitajte još - Beogradske priče: Mesto gde "spava" gradska istorija

- U toj pripoveci on zapisuje: "Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem" - podseća Sanja na piščeve reči. - I konačno, on je posle 30 godina dočekao. Mudre reči koje su usledile potom ostale su zapisane: "Ništa ne biva pre nego što treba biti".

Sagovornica nas podseća i na teške moralne kodekse bivših vremena. Kraj 19. veka ni kod nas niti u Evropi nije bio previše "komforan". Upravo stoga Đakovićeva nas vraća u doba kada Uprava varoši beogradske ne daje dozvolu Andriji Papiću iz Sava Male i Mariji Jović iz Grodske (baš tako piše), da u jednom kvartiru kao muž i žena žive. Nije im bilo dato.

Jelena i Andrić

"Vode i Vide"

Šetnju tim starim, i naizgled nestvarnim gradom naših predaka sagovornica nastavlja diveći se Branislavu Nušiću, neprevaziđenom bardu teatra i verovatno najduhovitijem čoveku svoga doba.

- Uz njega su svakako išle mnogobrojne zgode i nezgode sa pripadnicama ženskog pola - nastavlja pripovedanje Sanja Đaković. - Očigledno je da su mnogi ljubavni "ožiljci" i na njemu ostavili dubok trag, jer na kraju o ženskoj ljubavi veoma decentno kaže kako je "plitka, površna i nestalna".

Sanja Đaković

Na početku Knez Mihailove ulice sagovornica nas uvodi u još jednu neobičnu priču. Kod "Ruskog cara" priča priču o ljubavi dvoje mladih iz najbogatijih beogradskih porodica s kraja 19. i početka 20. veka. Bile su to familije Krsmanović i Antonijević. Maksim Antonijević kroz miraz svoje supruge otkupljuje plac na kojem se nalazi ovo prestižno zdanje, a otkupljuje ga od svog tasta!

Pročitajte još - Beogradske priče: Gročanska čaršija starija od Skadarlije

Najzad, ostalo je zapisano kako su poslednje reči velikog pisca Miloša Crnjanskog bile: "Vode i Vide!".

Kažu da je njegova supruga bila verovatno najlepša devojka Beograda dvadesetih godina prošlog veka. Ostalo je čak zabeleženo da je Vidosava Vida Ružić do kraja života persirala svom suprugu.

Miloš Crnjanski i njegova Vida

O tome kako je voleti književnike nije lako ispisati jednu, običnu rečenicu, ali je Vida svoju, odsudnu, "pogledala" sa onog sveta. Jer, kada je umrla, kraj njenog uzglavlja su pronašli stihove očajnog Miloša Crnjanskog. Tamo je pisalo: "A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje."

Muke zbog ljubavi

Kako nas podseća Sanja Đaković, Načićeva je imala burnu i potresnu životnu priču.

- Njen otac nije hteo da joj da novac za školovanje. To nije bilo doba kada bi se jedna devojka odvažila da pohađa studije arhitekture. No, ona je našla rešenje. Rešila je da novac od miraza koji joj je bio namenjen upotrebi upravo u tu svrhu. Tako je i bilo.

Jelisaveta Načić je danas poznata kao dama koja je u svojoj profesiji radila svega 14 godina, ali je za to vreme ostavila neke od najlepših zgrada u našem gradu. Njena dela su Osnovna škola "Kralj Petar Prvi", Male stepenice na Kalemegdanu, Crkva Aleksandra Nevskog...

Na kraju je karijeru napustila zbog ljubavi prema svojoj porodici, suprugu Luku Lukaju, albanskom revolucionaru i pesniku, kao i kćerkici Luciji...

MUKE I MORAL

UPRAVITELjSTVU varoši Beograda u februaru 1860. obratili su se Andrija Papić i Marija Jović i doslovce pišu ovakvo pismo:

- Neki ovde živeći Jovan Filipović, Sarajlija iz Bosne, prevario je jednu udovicu Mariju iz Grodske i sa dvoje nejake dece u zimno doba ovamo u Beograd doveo; šta više i ranu (hranu) koja je ona za sebe i svoju decu otuda ponela, prodao i svoje dugove podmirio. Udovica, kada je vidila da je prvi postupak Jovana nevaljao odma ga je napustila. Kada je sebe od Jovana prevarenu vidila, tražila je sebi priliku, ja sam se je primio biti budući suprug. Da ne bi nikakova vlastna stvar preponu ovom preduzeću učiniti moglo, molimo se slavnom Upravitelstvu da nam pravo dati izvoli, kako mi ne možemo obezpokojavati i u jednom kvartiru živiti, dok pravo našeg brakosočetanija ne pribavimo i u brak zakonim redom ne stupimo, i da ženu Sarajlija ne bi smeo uznemiravati dok se delo ne okonča.

Škola „Kralj Petar Prvi“

Dakle, iako su argumenti ovo dvoje nesrećnika za današnje vreme veoma upečatljivi, moral onog doba nije dozvolio Upraviteljstvu da dopusti da žive nevenčano.

Tako su dva dana kasnije dobili odgovor:

- Zaktevanju prositelja, da bezbračno živiti mogu, dok se ne venčaju, ne može se udovletvoriti, o čemu se oni znanja radi izveštavaju.

VERENIČKA ŠETNjA

MEĐU najpoznatije kolekcionare starih fotografija Beograda svakako spada Miloš Jurišić, ekspert Muzeja nauke i tehnike. Upravo on je Sanji Đaković ustupio fotografiju na kojoj se nalaze njegovi deda i baka u vereničkoj šetnji Beogradom, pre mnogo godina...

Precizno, prizor je snimljen na Kalemegdanu 1908. godine, Pantelija Jurišić i Ana Jovanović.

Kako objašnjava Miloš Jurišić, njihov unuk, radi se o nizu fotografija malog formata (šest puta šest centimetara), koje su snimljene istog dana, 2. januara, i koje prikazuju grupu oficira sa svojim pratiljama. U tom trenutku Pantelija je u činu kapetana. Miloš Jurišić izdvaja ovu fotografiju jer je, kako kaže, "pravi mali filmski kadar i odskače svojom lepotom i slojevitošću".

NIKOLA i Anastasija Spasić uče nas posebnoj vrsti ljubavi, govori Sanja Đaković.

- To je veličina ljubavi i brizi prema drugima. To je ljubav prema svom narodu i domovini. Kroz priču Anastasije Nake Spasić vidimo da rečenica koju često čujemo - "Čini dobro da ti se dobrim vrati", ima priliku da bude primenjena i u savremenom, stvarnom životu.

OBILAZAK I SEĆANjE

PODSEĆANjE na velike gradske ljubavi Sanja Đaković organizuje svakog vikenda. Šire verzije ovih priča, ali i mnoge druge, naša sagovornica realizuje kroz dvočasovne šetnje tokom kojih obilazi zdanja u čije zidine su uzidane silne ljubavi velikih Beograđana.