Beogradske priče: Nastanak prve domaćičke škole

NEKADA su se devojke spremale za udaju kod svojih matera, a danas moraju ići u školu. Ovim rečima naslovljen je tekst u listu "Vreme" iz 1936. godine, koji objašnjava neophodnost zabuduće udavače i "stubove kuće" da izuče sve veštine koje će im u braku biti neopohodne.

Ondašnji izveštači podsećaju da je posle Velikog rata (dakle, Prvog svetskog), "za vaspitanje naše ženske omladine, pored ostalih škola, počelo i osnivanje stručnih škola za domaćice".

- Zadatak ovih škola je u tome da devojke, koje se spremaju za udaju, osposobe za rad u kući, da ih nauče veštini kuvanja, uređenju stana, ličnoj higijeni, pravilnoj ishrani, nezi dece, vaspitanju i radu u društvu - beleže ondašnji novinari. - Pored toga škola koja vaspitava devojke, "mora da im pruži i osnove ljudske kulture da bi u društvu, u kome se kreću, mogle da se nađu i daju dokaza o jednom školovanju koje zaista koristi".

Država i potrebe

Osnivanje domaćičkih škola u ondašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a potonjoj Jugoslaviji počelo je 1919. godine. Tada je, beleže ondašnje novine, sama država shvatila potrebu osnivanja i starala se da ih ima što više.

- Ali kako su se potrebe ukazivale, a država nije mogla da stigne da uvek i na svakom mestu ostvari ono što je momentalno potrebno, počelo je i sa osnivanjem privatnih škola za domaćice. Ovakvih privatnih škola ima sada u Zagrebu, Mariboru, a sada se osniva i u Beogradu.

Činjenicu da Beograd osniva ovakvu školu posle dva prethodna grada autori su pravdali time "što se potreba za tom školom osetila tek skoro, i što su jednu takvu školu zamenjivale manje domaćičke škole koje su osnivane privremeno u mnogim mestima u unutrašnjosti".

Prvu privatnu ovakvu školu u Beogradu osnovala je Natalija Đurović, dotadašnja upraviteljka Više domaćičke učiteljske škole u penziji, koja se, kako beleže novinari, "dugo godina bavila tim pitanjem". Osnivanje je odobrilo Ministarstvo poljoprivrede.

- Škola će biti uređena sa internatom - dodaju novinari. - Trajaće tri, pet i deset meseci. Međutim, dok se ne stvore svi uslovi za internatsko uređenje, postojaće samo tromesečni tečajevi.

Škola je otvorena u Ulici Žorža Klemansoa, a to je današnja Makedonska ulica, a ondašnja beogradska društvena atmosfera bila je apsolutno blagonaklona prema jednoj ovakvoj instituciji.

Štaviše, analitičari "Vremena" su objasnili kako je "korisnost ovakve škole nesumnjiva. Potreba za njom u Beogradu osećala se poslednjih godina stalno. I sada, kada je već počeo rad, dala se mogućnost mnogim devojkama, kojima je potrebno jedno pravilno znanje upravljanja domaćinstvom i rada u društvu, da posećuju prvu privatnu školu koju vodi jedna iskusna i poznata radnica na vaspitavanju devojaka".

Bilo je to jedno drugo vreme... Patrijarhalno društvo tadašnje države veoma često je podrazumevalo da je ženi mesto u kući, uz šporet i decu, dok je na muškim glavama porodice bio zadatak da privređuju i brinu o finansijama.

Favorizovanje muške dece bilo je očekivano i kada se radilo o školovanju, pa su tek retko žene dosezale akademska znanja, dok je većina bila nižeg obrazovanja. Bilo je potrebno vreme da se uvedu i ženske gimnazije koje su s vremenom pokazale da su dame sasvim uredni takmaci muškarcima u sticanju znanja i veština, pa je krajem tridesetih ravnopravnost dobila mnogo više na značaju.

Rešenje krize

REČ "kriza" se makar u našem društvu odomaćila, te je postala uobičajen deo retoričkog folklora već decenijama, a bogme i vekovima. Tako je tridesetih godina prošlog veka štampa objavila i ideju jednog terzije, zanatlije čije veštine i umeća su već bila pomalo zastarela, a čiji budžet je, dabome, "drmala" već pomenuta, neizbežna kriza.

Nesrećnik je bio Čuburac i počeo je jasno da analizira nevolje u koje je zapao, ovog puta zbog mode i vanrednih ženskih potreba.

- Lupao je on mesecima glavu - beleže tadašnji novinari. - Nije šala: kriza je kod svih, ali kod njega najviše. Žale se na krizu i rđav posao i prodavci parfema i pudera, dva nasušna ženska artikla, a kako ne bi on, terzija, sa već zastarelim, preživelim zanimanjem. Zato je, posle podužeg razmišljanja, naš junak promislio i napisao oglas.

"Mesto modernih toaleta i savremenog načina odevanja, vratite se, gospođe, lepoj srpskoj nošnji, koja je mnogo praktičnija i ne podleže ćudima mode", pisao je on. "A srpska nošnja je lepa, dugotrajna, jednoobrazna i moralna. Nema otkrivanja i razgolićivanja tela. Sve je solidno i skromno."

Tako se i autor teksta, u šali, pita zajedno sa nesrećnim Čuburcem, "gde bi nam samo bio kraj da nešto manje vodimo računa o Parizu, o modnim žurnalima i toaletama filmskih diva?".

"DELIKATNE PERSONE"

DECENIJE iza nas donosile su večite promene modnih trendova i običaja, mada će oni koji su iskusni pratioci tih društvenih pojava uvek podvlačiti kako se moda ponavlja. Da li je tako ili nije, ostaje na čitaocu da proceni, a mi se vraćamo među beleške Milana Jovanovića Stojimirovića, jednog od najpozvanijih hroničara starog Beograda, i sećamo se kako su, na razmeđu 19. i 20. veka izgledale varoške dame.

U šetnji Velikim Kalemegdanom hroničar pamti da je željena težina jedne "solidne" udavače bila oko 80 kilograma. Iako ovaj trend danas ne zvuči pomodno, podsećamo da je u to doba na ženi bukvalno počivala kuća, da nije bilo kućnih aparata, porodice su bile mnogočlane... Trebalo je sav veš oprati na ruke, a potom ispeglati peglom od livenog gvožđa u koju se ubacuje žar iz šporeta na drva...

Bio je to samo jedan od fizički veoma teških poslova koji je čekao svaku ženu. Upravo zato ona je već svojom konstitucijom trebalo da pokaže kako će izdržati sve napore koji je očekuju u braku.

One dame koje bi nadmašile tu težinu, pa bi imale 90 ili više kilograma Jovanović Stojimirović je zapamtio i po tome kako su ih ondašnji Beograđani zvali - vrlo delikatne persone.