Beogradske priče: Siluete nekog drugog grada

AMBIJENT Beograda između dva rata i neke interesantne građevine u njemu danas izazivaju potpuno drugačiju pažnju i poštovanje nego u vreme svog nastanka.

Zgrade iz tog doba danas se nalaze u drugačijem gradskom kontekstu, i razlednice koje su štampane tada uvode posmatrača u ambijent koji kao da potiče iz neke druge varoši.

Beograd se menjao, baš kao i svako drugo mesto, broj stanovnika pre Drugog svetskog rata počeo je da se "preliva" na više od 300.000, a milionski grad je još bio samo san. Sasvim prirodno, tada su siluete varoši bile sasvim drugačije, pa su zgrade, koje su današnjim stanovnicima prepoznatljive na jedan način, tada odavale sasvim drugačiju sliku.

Realno vreme

Za tumačenje ovih prizora zamolili smo arhitektu Bojana Kovačevića, predsednika Akademije arhitekture Srbije i stručnjaka koji je bio direktor Muzeja grada Beograda. Njegovo viđenje prenose "Beogradske priče".

Tumačenje počinjemo Kasarnom Sedmog puka.

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Grocka i njene bezbrojne tajne

- Zasečeni ugao ove zgrade je prilično redak slučaj u vokabularu beogradskih građevina jer podrazumeva smislen i simboličan pretprostor - objašnjava Kovačević. - U slučaju ove zgrade to je posebno interesantno jer ona stilski pripada jeziku nemačke neorenesanse, takođe ređe pojave u arhitekturi prestonice. Vojna zgrada je bila i ostala, ali u isto vreme je vrlo urbanog izraza kako danas tako možda još više iz vremena ove fotografije. Slično govori i slika škole iznad Saborne crkve, ali sa manje jakim atributima raskrsnice.

Snimak Uprave fondova, koji će s vremenom postati buduće sedište Narodnog muzeja takođe ima svoju priču.

- Moram priznati da mi na ovom snimku budući Narodni muzej deluje neubedljivo, da ne kažem i pomalo smešno jer pred sobom ima prostor Trga, a iza, pošto je to samo prvi deo današnje građevine, krš i lom realnog vremena Beograda. Kadar bi mogao da bude šarmantan, ali ga današnjica problematizuje.

Beogradska zadruga svojom arhitekturom, a pogotovo ovim kadrom, kako ga tumači Kovačević, pokazuje šta znači "portret zgrade", kao da kuće imaju ličnost. - Dobar fotograf arhitekture tako ih i tretira, nekada ili danas, svejedno.

- Fotografija Treće gimnazije pokazuje jednu specifičnost ovakvih prizora - nastavlja "šetnju" starim Beogradom Bojan Kovačević. - To je mogućnost gledanja arhitekture sa tačke koja je ispod kote prizemlja zgrade, kao iz neke rupe u tlu. Stvar je prosta - zgrada je, sa podzidom, na zemljanom postamentu i samim tim ima neku fantastičnu svečanu crtu i otmen izraz. Naravno, da ne budemo naivni, fotografija je iz vremena i iz uslova bez krošnji drveća pred zgradom, na ulici, pa je sagledivost arhitekture maksimalna. Ovakav kadar me s ponosom vraća na činjenicu da sam i sam završio tu školu.

Moćni ulaz

ZDANjE Telefonske centrale, prema viđenju našeg sagovornika, vrlo je interesantno.

- Arhitektura ovako fotografisana, u svom periodu, zapravo je bez ikakvog konteksta, pa se pitamo kako i zašto su neki elementi njene arhitekture uobličeni. Pri ovakvim kadrovima, introvertno lepim, setim se Crnjanskog i nekih opisa situacija u "Seobama": "...Sam kao gusan na ledini..." A u stvari, možda je za grad mnogo bolje da prvo napravi ovakve, posebne i, na neki način, javne objekte, pa da ga popunjava okolina - običnije stambene ili druge zgrade.

Među mnogobrojnim građevinama koje su opredelile izgled međuratnog Beograda izabrali smo i Oficirsku zadrugu.

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Od Balkanske do Beogradske

- U jasnom smislu inverzno od (sa trotoara) mogućeg pogleda iz žabljeg rakursa na Treću gimnaziju, Zadruga u kadru deluje izuzetno moćno kao volumen jer nije fotografisana sa tla, već sa visine, verovatno nekog prozora sprata ili sa krova, dijagonalno preko puta. Ulaz deluje toliko moćno da ga danas ne bismo ni prepoznali. Kadar, uzgred, svedoči koliko je vojska, kao institucija, važna za srpsku istoriju.

Savremeno doba

VREME u kojem danas živimo ima svoja pravila i viđenja, a kako objašnjava Bojan Kovačević, snimanje arhitekture užljebljeno je sedamdesetih godina prošlog veka. Tada poznati eseji Suzan Zontag o fotografiji govore da "sve što program realizma u okviru fotografije podrazumeva je verovanje da je stvarnost skrivena. I da, pošto je skrivena, sa nje treba skinuti veo"... Taj čin pritiska na okidač aparata okrenutog ka nekoj kući jednostavan je svakom, naizgled, kao i ispijanje čaše vina.

- Pravi fotografi arhitekture pre svega su veliki gledači - posebno naglašava Kovačević. - Oni proniču u telo pred sobom, svetlom a i senkom, fokusirajući čas celinu, čas detalje, ponekad viđajući izraze koji ni sami arhitekti, autori građevina, nisu "a priori" imali u vidu kada su uobličavali kuću.

U našim, uvek po nečemu specifičnim uslovima, fotografisanje arhitekture ima i jedan, uže gledano, vrlo afirmativan, a objektivno potpuno poražavajući smisao. Ove reči Kovačević dopunjava još jednom mišlju: "U (ne)kulturnom modelu gde se i na nove kuće atakuje prepravkama, dogradnjama, samovoljama i drugim neurbanim porivima, fotografije izvornog stanja arhitektonskog izraza više služe za podsećanje nego za upoznavanje. Sramno je saznanje da "imate mesec dana po završetku gradnje" da snimite tu arhitektonsko delo, a narednih decenija imate prostor da objašnjavate kako je to izgledalo".

PROČITAJTE JOŠ:

JUGOSLOVENSKA BANKA

NAŠ sagovornik sebi dopušta šarmantnu indiskreciju, kako kaže, pa se seća emotivnog komentara svoje supruge kada joj je pokazao fotografiju Jugoslovenske banke.

- Joj, kako je lepa - bile su reči Kovačevićeve gospođe.

- Upravo tako, ovakvi snimci moraju da čuvaju gradsko sećanje na svoj pravi, autentični lik koji smo, prečesto i nedopustivo, zapuštali do teške oronulosti. Sekundarna i tercijarna plastika fasade banke jedna je od najinteresantnijih koje Beograd ima.