Beogradske priče: Veliko srce Dalekog istoka

JAPAN je ostavio veoma interesantan i human trag u životu Beograda, pogotovo tokom proteklih decenija. Duboko prijateljstvo ljudi sa Dalekog istoka osetili smo mnogo puta, pa je prirodno bilo da im uzvratimo istom merom kada su se pružale prilike za to.

Naša sagovornica je Jelena Jeremić, kojoj su "Beogradske priče" već jednom posvetile dužno poštovanje, budući da je Japancima predočila sve čari naše kuhinje.

Ova dama, profesor jezika, koja je osam godina živela u Tokiju, pri njihovom univerzitetu je imala još jedno nezaboravno iskustvo...

"MORAVAC" ZA AMBASADORA

- Sve je počelo veoma zanimljivo - seća se Jelena Jeremić.- Tokom 2012. godine sam živela u Tokiju, ali sam bila u poseti mom Beogradu kada sam pozvana na prijem kod tadašnjeg ambasadora Japana Tošio Cunazakija. Preciznije, pozvala me je njegova supruga Ecuko, koju sam upoznala pre toga. Gospođa Ecuko veoma lepo svira violinu i ima talenat da oseti muziku s našeg podneblja. Tokom prijema se diskretno čula naša muzika, bio je to "Moravac", i počeli smo da komentarišemo ono što čujemo, a ja sam im objašnjavala da uz te taktove postoje precizni, folklorni koraci.

Diplomate sa Dalekog istoka su pomno pratile šta im Jelena govori, da bi odmah potom poželele da nauče korake našeg narodnog kola. Naša sagovornica nije bila lenja, te ih je uzela za ruke i objasnila im korake, i bogme su uporno i predano učili skraćenu koreografiju sve dok ih nije oblio znoj.

Godinu kasnije, 2013. godine, japanski ambasador i njegova supruga su se vratili u Tokio. Iako mu je istekao mandat, gospodina Cunazakija su ovde zapamtili kao iskrenog prijatelja, ali tu se priča nije završila.

- Po povratku u Japan, njegova supruga me je pitala da li bih volela da se pridružim Igračkoj sekciji na Tokijskom univerzitetu za strane studente - seća se Jelena. - Čim sam prihvatila, dobila sam grupu od 15 polaznika, koje su činili Japanci, Kinezi i Filipinci. Postavila sam koreografiju i počela da ih učim naše pesme.

Svaki ozbiljan posao moraju da zateknu i ozbiljne nevolje. Znala je Jelena i za to, ali nije mogla da nasluti s koje će tačke "neočekivane neprilike" dopreti do nje i njenih đaka.

- Po uzoru na azijske tradicionalne igre, moji učenici su pomislili da će i naše moći da igraju bosi - seća se uz osmeh naša sagovornica. - Ali kada smo "udarili" naš tempo, shvatili su da je to nemoguće. Opet, patike nisu bile najbolje rešenje, i tako je odlučeno da naručimo prvih 15 pari opanaka iz Srbije.

Tako je počelo "obuvanje" tokijskih studenata...

SUZE I APLAUZI

PUNE dve godine Jelena Jeremić je podučavala svoje đake folklornim igrama iz Srbije. Nije to bio naivan ni fizički ni organizacioni napor, jer je mesto gde su vežbali bilo udaljeno dva sata od centra Tokija, a tamo su vežbali nedeljom, puna četiri sata.

- Na svečanosti povodom Dana državnosti Srbije, u našoj ambasadi u Tokiju priredili smo veliko iznenađenje za sve zvanice. I sada se s ponosom sećam kako je svečana sala bila prepuna gostiju sa svih strana sveta, da se prvo čula muzika, a potom je na binu izašlo 15 ljudi sa Istoka u našim nošnjama. Spremili su ozbiljan desetominutni nastup sa igrama iz Šumadije i izazvali su oduševljenje u publici.

Kako ovako lepa priča ne bi bila zaboravljena, Jelena Jeremić uspeva da organizuje gostovanje svojih učenika u Srbiji. Održali su tri koncerta, na Kolarcu, Filološkom fakultetu i u Požarevcu.

- U Velikoj dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta publika je bukvalno stajala tokom koncerta, ne mogavši da veruje šta Japanci izvode pred njima. Odigrali su splet igara iz Šumadije, a potom iz Vranja, i zaslužili euforični, desetominutni aplauz okupljenih.

Tokom tih dana, japanski folklorci su bili gosti beogradskog KUD "Branko Cvetković".

- To je društvo u kojem je nekada igrala moja majka Jovana, pa sam potom tamo igrala i ja - dodaje Jelena Jeremić. - To je bila činjenica koja me je posebno motivisala da napravimo lepo prijateljstvo između naših i njihovih izvođača.

Svaka dobra priča ima svoj nastavak, pa je tako bilo i ovog puta. Da bi uzvratili gostoprimstvo našem KUD "Branko Cvetković", Japanci su spremili turneju 2015. godine, kada su naši igrači u ovoj zemlji održali deset koncerata.

- Punu godinu dana smo sakupljali novac, pravili dobrotvorne skupove i snalazili se na sve načine kako bismo obezbedili gostovanje naših igrača u toj zemlji. Na kraju, uspeli smo.

UPRKOS CUNAMIJU

ANSAMBL od 35 muzičara i igrača nedugo potom stiže u Tokio, a potom gostuje i u drugim gradovima, poput Kaija, Sendaja...

- Bili su u Tohoku regiji, koja je bila zahvaćena strašnim cunamijem te godine - podseća naša sagovornica. - Svi koncerti koje su naši izvođači održali bili su humanitarni, osmišljeni kako bi se pomoglo postradalima u toj jezivoj nepogodi.

Mnogi događaji s te turneje ostali su za pamćenje i japanskim i srpskim folklorcima, kao i njihovim gostima.

- Možda je najemotivniji, najdirljiviji trenutak bio u Sendaju. Organizovali smo koncert tako što nam je gradonačelnik dao najveću salu u tom gradu. Publiku su činili članovi porodica koje su najviše stradale tokom cunamija. Tada su naši pevači izveli tradicionalnu japansku pesmu "Furusato", koju oni doživljavaju, na primer, kao mi pesmu "Tamo daleko". To je bio trenutak kada smo rasplakali gradonačelnika i oko 2.000 ljudi u prepunoj sali.

Nastup naših igrača i pevača je te godine u Japanu videlo više od stotinu hiljada ljudi.

JUGOSLOVENSKO ČUDO

TOKOM gostovanja našeg KUD "Branko Cvetković" u Japanu, naša sagovornica je doživela posebnu vrstu senzacije koju će, kaže, pamtiti celog života.

- U tom gradu postoji grupa autentičnih igrača folklora koja igra igre sa Balkana duže od pola veka! Oni imaju članove koji danas imaju više od 80 godina. Jedna žena je zaslužila posebnu pažnju, jer je igrala još kada je Josip Broz Tito dolazio u posetu japanskom caru u drugoj polovini prošlog veka. Njeno ime je Kijoko Marujama.

Organizatori su zamislili da Marujama bude domaćin na svim gostovanjima naših igrača tokom turneje.

- Na kraju, Kijoko je osmislila iznenađenje za članove našeg ansambla u Sendaju. Pozvala nas je u večernjim satima da obiđemo jednu zgradu koja je već bila zamračena. U dvorani u koju smo ušli, odjednom je blesnulo svetlo, a na bini smo ugledali 30 Japanaca koji su imali više od 70 godina. Svi su bili obučeni u naše narodne nošnje. Odigrali su i otpevali "Hajde, Jano". Nas 40 je stajalo, gledalo ceo prizor, i ostali smo nemušti i nemoćni da poverujemo u čaroliju koja se događala pred našim očima.

Japanci su, kaže naša sagovornica, duboko zavoleli Jugoslaviju i imali veliko poštovanje prema našoj tadašnjoj državi. Danas je nešto drugačije, i nisu sigurni šta je tačno Srbija, ali o Jugoslaviji imaju iskreno i toplo mišljenje.

Baš kao i igrači koji punih pola veka sa zadovoljstvom i poštovanjem izvode folklorne igre iz neke odavno nepostojeće zemlje.

TRI GENERACIJE

PRVA generacija koja je završila srpski folklor na Tokijskom univerzitetu za strane studente je uveliko okončala školovanje, i danas su to ljudi koji rade.

- Jedna devojka je diplomirala tako što je napisala rad posvećen srpskom folkloru - s ponosom ističe Jelena Jeremić. - Sada već treća generacija ulazi u tu fazu, i oni stariji podučavaju mlađe tajnama srpskih narodnih igara. Kada sad odem u Tokio, ni ja više ne poznajem nikoga od tih polaznika, ali vidim da igraju one iste igre koje sam ja postavila.