Beogradske priče: Dragutin gradio puteve

MOJ otac je imao veliko imanje, gradio je vredno i mnogo, a evo, danas ispred mene stoji samo šačica papira kao spomen na njegovo delo". Ovim rečima počinje priču Ljiljana Bajić Šiđanski, kćer Dragutina Šiđanskog, inženjera, preduzimača i graditelja Beograda iz prvih decenija prošlog veka.

Sagovornica nas vraća među korene svoje prodice, u kojima je najznačajiji bio njen deda Dimitrije, koji je bio vlasnik velike ciglane koja se nalazila između današnjeg Vračara i Crvenog krsta.

- Ciglana se prostirala na velikom prostoru, okružena sa još 70.500 kvadratnih metara, na kojima se nalazilo i 140 placeva - govori Ljiljana Bajić Šiđanski. - Veliki deo grada od današnje Šumatovačke ulice prema Timočkoj i Sazonovoj u to vreme bio je okružen baštama i divljim jorgovanima. Tamo su stanovali radnici koji su bili zaposleni u ciglani. Nekada su tadašnji ambijent posebno obeležavala tri dimnjaka kojih danas više nema.

Svaka cigla napravljena na ovom mestu imala je inicijale vlasnika "D.Š", kakav je bio običaj u ono doba.

Školovani inženjer

DVADESETE godine prošlog veka imale su svoje običaje, pa je deda Dimitrije, vlasnik ciglane, dva sina poslao na školovanje, kako bi nasledili porodični posao i očuvali ime i ugled, dok su tri kćeri dobile po kuću i miraz, kako je nalagao red među dobrostojećim Beograđanima u to vreme.

- Moj otac Dragutin je završio tehničke studije u Karlsrueu, i vratio se kao inženjer. Prvo je službovao u Skoplju, gde je kao mlad stručnjak, sa svega 24 godine radio na izgradnji pruge Bitolj - Skoplje, da bi potom došao u Beograd.

* Izgradnja Avalskog puta

Šiđanski počinje da gradi stambene zgrade u okruženju stare ciglane, pa su ovaj deo grada tadašnji Beograđani zvali Kotež-Šiđanski. Dragutin je otvorio i arhitektonski biro u kojem je često zapošljavao ruske stručnjake izbegle u naš grad posle Oktobarske revolucije i "crvenog terora", a među njima je bilo istaknuto ime Valerija Stašovskog.

- Njegova najbliža struka bila je projektovanje puteva i mostova - dodaje Ljiljana Bajić Šiđanski. - Kuće koje je pravio prodavao je višoj srednjoj klasi, oficirima i činovnicima, i bio je prvi koji je kod nas omogućavao kupovinu putem stambenih kredita. Sledeći korak bio mu je izgradnja Činovničke kolonije na Voždovcu.

Među građevinskim poduhvatima Dragutina Šiđanskog njegova kći izdvaja izgradnju Građevinskog fakulteta, kao i dva ogromna puta, koja su ondašnjem gradu dala potpuno nove komunikacije i veliki napredak. Prvi je bio izgradnja puta do Avale, dok je učestvovao i u izgradnji puta Beograd - Novi Sad.

- Pre početka Drugog svetkog rata bila mu je poverena izgradnja mosta u Novom Sadu, koji je trebalo da prethodi današnjem Žeželjevom mostu, ali je rat sprečio ostvarenje tog projekta. Čak su ga komunisti posle toga optužili za tobožnju saradnju sa Nemcima iako je izbijanjem vojnog sukoba otac potpuno zaustavio rad svog preduzeća.

Slično je bilo i sa izgradnjom škole "Sveti Sava" na Vračaru koju je Šiđanski pokrenuo neposredno pred rat i koja je zaustavljena tokom četiri ratne godine.

Časno ime

PREVRAT koji je nastupio posle Drugog svetskog rata i komunističko preuzimanje vlasti podrazumevalo je i nacionalizaciju velike imovine koju su imali predratni industrijalci i preduzetnici, tako da je preduzeće "Dragutin Šiđanski i kompanija" preuzeo novi režim.

- Tako je nastao potonji "Komgrap" - podseća Ljiljana Bajić Šiđanski. - Nove vlasti su tražile od mog oca da nastavi da radi kod njih, jer je njegovo znanje i iskustvo bilo ogromno, ali ih je on odobio. Već je bio bolestan, a i da ga je zdravlje poslužilo ne bi pristao da bude tretiran na takav način u preduzeću koje je sam osnovao.

Kada tumači život svog oca i status "uspešnog" čoveka u Beogradu prvom polovinom 20. veka, naša sagovornica je vrlo obazriva.

- Dvadesetih godina je svetska ekonomska kriza žestoko udarila na sve, pa i na njegove poslove. Zbog toga je na izgradnji Činovničke kolonije izgubio ogromne svote svog novca. To je bilo oko šest miliona ondašnjih dinara. I danas čuvam dokument u kojem piše kako su tadašnji članovi zadruge dužni mom ocu ogromnu svotu. Pa opet, iako je to bio težak udar, svi smo ga zapamtili po rečenici: "Podići ću se ja opet". Tako je i bilo. Sledeće zlo desilo se kada je taman konsolidovao stanje i ponovo krenuo na velike poslove poput izgradnje puteva. Tog puta ga je rat sprečio da nastavi tamo gde je stao. Na kraju, svi su ga pamtili kao galantnog čoveka široke ruke, voleo je rad, ali i život i kafanu, automobile, imao je svoj fijaker...

Rat je naneo neizdržive udare starom inženjeru, jer je dva sina izgubio tokom rata, treći je dopao nemačkog zarobljeništva da bi potom otišao u Švajcarsku, jedna kćer se zaputila u Ameriku, preko Atlantika. Na kraju su mu komunisti sve uzeli.

- Ostala je za pamćenje njegova misao koju je uvek izgovarao nama, svojoj deci - kaže Ljiljana Bajić Šiđanski. - Ostavljam vam ime, njega vam niko ne može uzeti, i njega ne smete da uprljate. Sve ostalo je život.

OPROSTIO DUG PAVIĆIMA

MAJKA velikog pisca Milorada Pavića svojevremeno je sačinila zapis "Sećanja" u kojem pominje kako je Dragutin Šiđanski bio čovek široke ruke.

Naime, ona opisuje kako su porodično ostali dužni oko 20.000 dinara na ime otplate duga za stan, a da je Šiđanski džentlmenski odmahnuo rukom i rekao da "oprašta male dugove".

ODLAZAK I PENZIJA

GLAVNI junak ove priče Dragutin Šiđanski upokojio se 1952. godine, bez penzije i bilo kakve državne pomoći. Majka naše sagovornice Zagorka radila je da bi prehranila porodicu, šila, i polako prodavala dragocenosti iz kuće kako bi skrpila kraj s krajem.

- Sećam se da su posle dolazili nekadašnji radnici koji su bili zaposleni kod mog oca, da im potpiše papire za penziju - seća se naša sagovornica. - Tako je nastajao apsurd da on nije imao penziju, ali jesu oni koji su pre toga radili u njegovom preduzeću.