Beogradske priče: Zemun mu je bio kao porodica

DA li je Zemun poseban zato što kraj njega protiče Dunav koji baš ovde pokazuje svu svoju ogromnu snagu, ili zato što je svaki stanovnik ovog grada decenijama prolazio preko groblja kako bi stigao do svog odredišta? Da li je takav put uvek podsećao Zemunce na njihovo utemeljenje i branio im da olako zaboravljaju pretke?

Svako ko je živeo u ovom delu grada osećao je neku vrstu tradicionalne solidarnosti sa različitim ljudima i kulturama iz svoje okoline. Kakva god da su se vremena smenjivala, a zajedno sa njima i oprečne ideologije, stari Zemunci su kao osnovni deo poštovanja i vaspitanja osećali potrebu da pravoslavci katolicima požele srećan Božić ili Vaskrs, baš kao što se ta srdačnost uzvraćala s istim poštovanjem i u drugom smeru.

Simbol takvog Zemuna bio je Miodrag Dabižić, istoričar i muzejski radnik, horski dirigent i čuvar baklje kojom su sugrađani mogli da obasjaju mutne hodnike istorije, pokušavajući da je razumeju dovoljno dobro kako bi umeli da se snađu na drumovima koji ih očekuju. Oni koji su ga dobro poznavali kažu da je za njega ceo Zemun bio kao porodica, i da se u svakom njegovom delu dobro osećao. Nije imao potrebu da ide ikud iz svog grada.

Dabižić je bio učesnik završnih operacija u Drugom svetskom ratu, istoričar i pedagog, veoma plodan pisac i autor mnogobrojnih novinskih članaka, knjiga i monografija posvećenih Zemunu i Srbiji.

Bio je osnivač Zavičajnog muzeja Zemuna, a upravo ta institucija bila je protkana njegovom energijom i dobronamernošću. Kako drugačije protumačiti podatak da je u vreme njegovog službovanja Zavičajni muzej u Spirtinoj kući bio najposećeniji od svih u sastavu Muzeja grada Beograda?

Podržavao je razvoj likovnog života u ovom gradu, od osnivanja Društva likovnih i primenjenih umetnika Zemuna, sarađivao sa Galerijom "Ikar", kao i sa Klubom vazduhoplovstva i PVO, jedan je od osnivača Turističkog društva Zemuna.

Odan tradiciji i pravoslavnom poreklu, a verujući i iskren čovek, Miodrag Dabižić je više od četiri decenije vodio Zemunski crkveni hor, i u vremenima kada to nije bilo poželjno i kada vlasti nisu gledale blagonaklono na čuvare pojanja.

Zavičajni muzej Zemuna dugo će još da pamti korake veštog kustosa i mudrog pedagoga, koji su pratili u stopu svakog posetioca. Oni koji pamte dobronamernog Miju Dabižića kažu da je od osnivanja ove institucije, pa do 1987. godine ovaj čovek bio vodič svakom odeljenju osnovaca ili srednjoškolaca koji je trebalo da "uđu u zemunski vremeplov". Nije mu bilo teško subotom i nedeljom da dođe do muzeja i da svaku priču prilagodi mladom posetiocu koji odatle treba da ponese dragoceno znanje i snažnu uspomenu na stare Zemunce. Podsećamo, Narodni muzej Zemuna osnovan je 1954. godine, a kao Zavičajni muzej Zemuna je premešten iz zgrade SO Zemun u Spirtinu kuću.

Bio je to "životan muzej", svojevrstan putopis kroz istoriju u kojem su mogli da pođu od arheoloških nalaza i Kelta, pa da dosegnu do današnjeg vremena. Tamo bi osetili sve seobe i različite stanovnike koji su svoj pečat ostavili na ovoj varoši.

Nije to bilo neko suvoparno stecište različitih eksponata, već mesto sa dušom, gde bi gosta dočekao enterijer jedne ozbiljne, građanske kuće onog doba, sa prelepim tapetama, bidermajer garniturama i akademskim slikama... Posetilac je mogao da oseti doba Prvog srpskog ustanka, prosvetiteljstva, svih dragocenih događaja koji su ostavili trag na večito ustalasanom krvotoku Zemuna.

Zavičajni muzej Zemuna je, nažalost, danas zatvoren i od 2002. godine se čeka okončanje rekonstrukcije.

Sada se povukao i Miodrag Dabižić, odlučivši da se preseli među nebeske kustose i dirigente horova koji pevaju bez falša i greške. Ostavljajući nas, možda nedostojne, da ih nasledimo. Da prizovemo njihovu energiju i posvećenost, koja nije imala aršin kojim bi mogla da bude izmerena, već je merena samo čistom, ljudskom ljubavlju ka novim naraštajima.

DELO

BEZBROJNI naslovi ostali su iza Miodraga Dabižića, u različitim novinama, stručnim časopisima i edicijama, do posebnih, autorskih ili koautorskih knjiga i monografija.

Pomenućemo samo "Zemun - pregled prošlosti od postanka do 1918", "Osamdeset godina rada Ekonomske škole u Zemunu" (1883-1963), "Sedam milenija Zemuna", "Uspomene na helensku koloniju u Zemunu", "Zemunski gudački kvartet", "Staro jezgro Zemuna"... Autor je monografije "Zemunsko groblje", dok je na mnogim drugim sarađivao ili bio koautor. Skroman novinski prostor ne dozvoljava da nabrojimo brojna dela koja ostaju iza ovog velikana.

STARO JEZGRO ZEMUNA

DAVNE 1966. godine staro jezgro Zemuna prvi put je proglašeno za spomenik kulture. Koliko je ovo bio posvećenički posao, i sa kakvom ljubavlju i poštovanjem su se članovi Komisije bacili na posao najbolje govori spisak imena onih koji su bili njeni članovi.

Pored Miodraga Dabižića, tu su bila imena budućih akademika Dejana Medakovića i Vojislava Koraća, arhitekata i urbanista Koste Karamate, Miodraga Milašinovića i Joška Svobode, istoričara umetnosti Zage Kuzmanović Marinković, arheologa Danice Dimitrijević, istoričara umetnosti Željka Škalamere...