Beogradske priče: Život u predvečerje Drugog rata

BEOGRADSKA štampa i atmosfera u gradu tokom prvih meseci 1941. godine pažljivo su okrenuti svim međunarodnim događajima, a nada da će dragoceni mir biti sačuvan uporno tinja na stranicama ondašnjih dnevnih listova.

Prelistavanje dnevnih novina, naročito lista "Vreme", vodi nas među veoma delikatne novinske naslove koji tumače trenutni razvoj događaja na svetskim ratištima. Podsećamo, rat je počeo još 1939. godine, a tokom 1941. plamteo je London, koji su Nemci zasipali bombama iz vazduha, bilo je burno u Africi, na Atlantiku... Mnoge države koje će kasnije biti upletene u najveći planetarni ratni sukob još su se držale po strani, sa željom da tako i ostane.

Tako među novinskim stupcima najpre promiču naslovi i izjave ondašnjih lidera zaraćenog sveta.

"Mir pravde"

SVI listovi 24. februara 1941. godine prenose izjavu italijanskog fašističkog vođe Benita Musolinija: "Mi smo za mir pravde koji bi omogućio evropskoj zajednici da razvije svoje posebnosti i svoje mogućnosti."

Diplomate sa Dalekog istoka ističu kako Japan neće preduzeti ništa što bi ugrozilo Sjedinjene Države.

U okruženju ionako politički razjedinjene Jugoslavije takođe je vrlo turbulentno i svako pokušava da zauzme mesto u okviru "novog svetskog poretka" u nastajanju, pa je tako u goste našoj državi došla bugarska delegacija.

Po okončanju susreta, novine pišu kako predstavnici privrednog života Jugoslavije i Bugarske ističu potrebu bliske privredne saradnje dveju bratskih zemalja.

Slične odnose razvijali smo i sa severnim susedima. Tako je 28. februara stupio na snagu Ugovor o večnom prijateljstvu Mađarske i Jugoslavije.

O "prijateljstvima" toga doba bi se dalo govoriti, jer su obe države posle šestoaprilskog bombardovanja nagrnule na Jugoslaviju ne bi li otele deo kolača za koji su mislile da su ga zaslužile.

Sa ove vremenske distance, interesantan je još jedan naslov, koji govori o najvažnijim činiocima mira u ovom delu Evrope. Tamo piše: "Nemačka nema nameru da povredi suverenitet i samostalnost nijedne balkanske zemlje."

Među svakodnevnim događajima dominiraju oni koji bi hteli da potisnu ratnu opasnost kojom je država okružena, pa tako u ostatku novina značajna pažnja biva posvećena sportu, pogotovo fudbalu, dok je veliko interesovanje bilo okrenuto ka džinovskoj smučarskoj skakaonici na slovenačkoj Planici.

U to vreme najduži skok od 118 metara zabeležio je nemački takmičar Rudi Gering, i to je tumačeno kao spektakularan sportski uspeh.

Te, 1941. godine, u još mirnom Beogradu štampa je odvojila i značajan prostor kako bi obeležila šezdesetogodišnjicu vladike Nikolaja Velimirovića, današnjeg sveca Srpske pravoslavne crkve. U to doba vladika verovatno nije znao kakva ga strašna, ratna iskušenja očekuju...

Neizbežni marketing

REKLAMNI prostor najviše je govorio o životu u Beogradu tokom prva tri meseca 1941, pa ćemo i mi najveću pažnju posvetiti upravo njemu.

Velike oglase daju najveće robne kuće, trgovinski lanci i, dabome, kafane.

Trgovini "Mitić", vlasnicima istoimene robne kuće u Knez Mihailovoj 43, bili su potrebni radnici koji bi na Slaviji iskopali 2.000 kubnih metara zemlje kako bi bio sagrađen novi objekat. Posao je ostao decenijama neokončan, a rupetinu koja je ostala posle završenog kopanja Beograđani su dugo zvali "Mitićeva rupa".

Trgovačka ofanziva Vlade Mitića je te, 1941. godine bila posebno okrenuta kupcima muzičkih instrumenata, među kojima su harmonike bile pravi hit. Čak je prekoputa robne kuće bio otvoren poseban, veliki prostor u koji su pozivane potencijalne mušterije, "gde ćete naći veliki izbor najnovijih modela u svim veličinama i to sve iz najpoznatijih svetskih fabrika".

Takođe u Ulici kneza Mihaila, ovog puta na broju 29, bila je trgovina "Meteor", koja je zakupila po pola strane u svim uglednim dnevnim listovima kako bi najavila veliku rasprodaju restlova upola cene. U šarmantnoj onovremenoj reklami, novine upozoravaju da rasprodaja neće još dugo trajati, kroz reči proćelavog domaćina koji gura novac u ruke supruzi uz reči: "Ženo, idi odmah kod 'Meteora', jer još samo dva dana traje rasprodaja..."

Nije teško prepoznati da su marketinški pregaoci sličnom veštinom i danas uporni na isti način.

Početak marta iste godine je u istoj ulici nagnao i veletrgovca Veljka Petrovića da oglasi "jevtinu nedelju" uz niske cene štofova, prirodne i veštačke svile, kao i konfekcije.

Možda su trgovci slutili neko zlo pa su gledali da se oslobode viška nagomilane robe, ili će pre biti da je bila u toku tipična sezonska rasprodaja koja je dolazila na red svakog proleća.

Slovenački trgovci iz kompanije "Stremecki" bili su raštrkani širom stare Jugoslavije, pa su zakupljivali pozamašan deo u oglasnom prostoru tadašnjih novina. Reklamirali su se kao "najveća trgovačka kuća u Jugoslaviji".

"Bezmesni" dani

VLASNICI uglednih restorana pozivali su goste na provod uz dobru muziku i gala jelovnik. Među njima je interesantan bio Živojin Milenković zvani Oluja, koji poziva u njegov restoran i pivnicu "Malaga", na uglu Dečanske i Poenkareove.

Rečnik onog doba je simpatičan, jer u oglasu piše: "I ovog puta vlasnik se postarao da beogradskoj publici, pored velikih žrtava, servira prvoklasnu muziku sa odabranim pevačkim snagama... Za posetu moli vlasnik Živojin Milenković Oluja".

Istovremeno je kafanski život bio buran i u Bosanskoj ulici, koja danas nosi ime Gavrila Principa. Restoran i hotel "Marinković" bili su posebno ponosni, i to su istakli u velikom oglasu. Tamo piše: "Od danas pa svako veče svira popularni orkestar Mustafe Buzerovića. Pevaju gospođa Duda i gospođica Slavica Bosanka, uz pratnju Fate violinistkinje i popularnih harmonikaša Tahira i maloga Muje, koji oduševljavaju publiku sevdahom. Kuhinja domaća, roštilj bogato sortiran, pića prvoklasna!"

Dabome, postojali su i plaćeni redakcijski tekstovi, pa je jedan novinar isticao "lep primer" beogradskog restoratera Ere Gurmana iz Ulice kralja Nikole, tobože se iščuđavajući kako "čovek prosto ne može da veruje šta jedan preduzimljiv duh može da stvori", pričajući kako "kod Ere nema bezmesnih dana, niti ograničenja".

Život je tekao svojim tokom, ma kako da su strepnje bile ogromne. Mnogi su puštali svakodnevicu da traje kao da u velikom delu Evrope već nije plamtelo, nadajući se da će nas, bar ovog puta, jedan rat mimoići.

Tako je štampa obeležila venčanje ćerke pomenutog trgovca Vlade Mitića, Leposave Pojke, i Dragoslava, mladoženje, takođe iz trgovačke porodice Blagojevića.

Novinar "Vremena" Dejan Samardžić venčao se sa Zlatijom Radojković, kumovao je Mirko Srećković, urednik "Večeri", pa takav događaj novine nisu smele da propuste.

Traže "bolje radnike"

KOMUNALNI problemi ostajali su teško izlečivi, pa je Makiško polje i tog proleća nalila voda, što je ponovo podsetilo Beograđane na nekadašnji izgled Bara Venecije, kako su dugo zvali deo u okruženju današnje Železničke stanice.

Podzemne vode bi se udružile sa izlivenom Savom i Mokroluškom rekom i stvarale povelike probleme ondašnjim stanovnicima Beograda.

Roditelji su uredno upozoravani putem štampe da kupuju "kalodont", jer "tvoje dete kad odraste treba da ima zdrave zube", a fabrika aviona u Zemunu je imala svoje prohteve.

Podsećamo, predratna Jugoslavija je imala veoma razvijenu avio-industriju, a ovog puta su traženi "bolji radnici kovino-strugari, bravari i limari koji znaju rad po crtežima".

Sudeći po novinskim tekstovima i reklamama, mnogi nisu slutili zlo koje će se uskoro nadviti nad našim gradom. Nada da "će nas jedan rat najzad preskočiti" ovog puta je bila neosnovana.