Beogradske priče: Zašto Srbin neće u kelnere

TERAZIJE su se do sredine 19. veka zvale Terazijski sokak, a takve su mu bile i odlike: retke kuće sa velikom baštom i voćnjakom; bunar levo od kuće, a štale, koševi i ambari na desnoj strani i iza kuće.

- Mnogi domaćin imao je konje i kola sa njihovom zapregom, a istaknutiji gazda konje i taljige... - počinje priču list "Vreme" u oktobru 1938. godine. - Sirotinja ni onda nije imala ništa... Karuca je bilo svega nekoliko u celom Beogradu.

"Sa ovakvim sokakom Beograd je postao prestonica i zamenio Kragujevac. Pri toj zameni povećan je broj za nekoliko fenjera u Beogradu, a Kragujevac je utonuo u gusti mrak i do 1855. godine imao je svega četiri fenjera..."

Ipak, za nekoliko decenija Terazije su postale ponos Beograda.

"Simina kafana"

NOVINARI tridesetih godina veoma umešno pišu reportaže i privlače pažnju široke publike. Opisuju grad i vreme koje je trajalo znatno pre njih, ostavljajući sećanja na vrlo dragocene slike i prizore. Tako novinar potpisan kao Sv. Šumarević kaže kako "danas na Terazijama ima dovoljno otmenih kafana, a pred njima (i u njima) sedi sam gospodin do gospodina (i dama do dame)...tako da čovek, prolaznik, pred svakim stolom skine kapu!"

- Ali, kad je ovdašnji centar Beograda bio samo sokak, Beograđanin je skidao svoj fes samo u bogomolji i pred sudom. I to je istorijska istina.

Vraćajući se ka opisu sredine 19. veka, hroničar pominje kao prvu, seljačku mehanu koja je osvanula na Terazijama "Siminu kafanu". Njeni gosti su bili isključivo seljaci.

Prvi list za zemljoradnike bio je "Čiča Srećkov list", a urednik mu je bio Atanasije Nikolić. Izlazio je 1847. i 1848. godine, a Nikolić je u njemu hvalio dobre i prekorevao loše domaćine. Kao loše posebno je imenovao seljake iz okoline grada, posetioce "Simine kafane", nazivajući ih "ladoležima".

Nekoliko godina kasnije, 1852, u listu "Šumadinka" autori takođe pišu kako "na Terazijama nije bilo nigde svratišta u kojem bi se moglo štagod otmeno popiti". Seljaci su i dalje bili gosti terazijskih kafana, pored kojih su trgovci i činovnici šetali, "žedni i suha grla"...

- Terazije i Gospodska ulica bile su bez dobrih kafana - sažaljivo piše "Šumadinka". (Gospodska je današnja Brankova ulica). Zna se kakva je živost nedeljom po ulicama... Svet vrvi na sve strane... Šetaju se bogati trgovci i činovnici, a i oni koji nemaju ni krajcera u džepu, jer u ta dva sokaka nigde nema gde bi čovek svratio da popije koju čašu vina ili piva, i s tim da se razladi i da opere gušu od prašine.

Današnja Ulica Gavrila Principa

Novinari očajavaju nad sudbinom starih Beograđana i kažu da su najzad prepušteni uživanju tek u Pivarskom sokaku. To je potom bila Bosanska ulica koja danas nosi ime po Gavrilu Principu. Tamo je bila pivara, kao i kupališna bašta. Pored muzike, "u njima se često čula zveka čaša".

"Ovde kelneri nikoga ne trpe da sedi, i obraćaju se odmah gostima", pišu novinari pokazajući konobarsku netrpeljivost prema gostima koji ne prave ceh.

"Ugostiteljska" kriza

PRAVI problem sa prvim kafanama, a uz ova dva mesta autor pominje i "Staro zdanje" odnosno Hotel "Kod jelena", bio je u tome što niko od Srba nije hteo u konobare.

- Otvaranje prvih triju otmenih javnih lokala uzdrmala je u samom početku takozvana kelnerska kriza. U to vreme Srbin i Srbijanac nije nikako hteo da ide u kelnere i da služi kafanske goste. Druga je to služba, kada kršan momak, inače siromah, pogodi kod nekog domaćina, pa ga služi, bilo u varoši, bilo u selu... Služeći ga upoznaje se i sa domaćinom i sa njegovom porodicom, te tako cela služba nimalo ne ponižava jer je srodnička i bratska...

A kafana je "svratište svih i svakoga".

- Zasedne nepoznat čovek, pa udari rukom o kafanski sto i traži s pravom da se posluži. S ozbiljnim ljudima još bi se nekako izašlo na kraj, ali u Beogradu ima dosta štucera ili kicoša...

Termin "kicoš" koji je do danas očuvan u ono vreme je obeležavao čoveka koji nosi bič, po ondašnjoj modi. "Njime udaraju o kafanske astale i nadmeno poručuju", pisali su hroničari, imajući razumevanje za Beograđane koji nisu hteli u konobare.

Tako su prvi kelneri otmenih kafana u gradu bili stranci. Preko njih se najviše poručivalo na nemačkom jeziku, a u "Zdanju ne može čovek da ruča ili večera ako ne zna nemački".

Dabome, i to vreme je prošlo, ali je vredno setiti se da je nekada i ovako bilo u varoši.

AMBIJENT

OPISUJUĆI nesrećnog, zaljubljenog i doteranog momka, novinar "Vremena" uvodi nas u ambijent Beograda onog doba. Pedesetih godina 19. veka, pisac pominje mladića u uglednoj kafani.

- Za kicošev sto stiže poručeni "sajtlik" crnog vina a pored flaše svetli sveća "sa stakletom okolo". Traga za damom sa kojom se upoznao na jednom otmenom balu "Kod jelena". Igrali su najnovije valcere, polke, kadrile... Bio je pažljiv i pazio je da joj slučajno u igri ne otšpenadla krogi na suknji, pozadi, ispod struka.